субота, 14. април 2012.

Влада Србије нашла стратешког партнера за железару у Смедереву!


четвртак, 12. април 2012.

После пораза од Црвене Звезде навијач Партизана поднeo оставку!


Црвена Звезда је и у реваншу полуфинала купа Србије надиграла и победила Партизан. Иако се после победе у првој утакмици очекивало да Звезда прође у финале, нови пораз и то пред својим навијачима узбуркао је многе духове и довео до прве оставке у редовима актуелног шампиона.
 Желимир Лалић из Чачка дугогодишњи навијач Партизана јуче је пријатељима и новинарима  рекао да је донео неопозиву одлуку и да више неће бити навијач Партизана.
                                                        Лалић је између осталог рекао:
„Годинама сам навијач Партизана, и увек сам радио у интересу клуба. После овог пораза, мислим да је време да неко преузме одговорност и моја оставку треба схватити као лични чин којим желим да укажем на лоше ствари које су у овом тренутку дешавају у нашем клубу. Такође управи и играчима бих у овом, за мене, изузетно емотивном моменту, поручио :„Џукеле једне смотане, телади једна, јебо вас Ђурић, Ђурићу, јеб'о те Грант, све вам јебем кад сте такви“
 Такође Лалић је у поруци која је прослеђена навијачима Црвене Звезде поручио да му је жао што је раније исмевао највећи фудбалски клуб на нашим просторима и да његова оставка подразумева да Звездаши имају право да њега и Партизан исмевају следећих десет дана док његова оставка не ступи на снагу. После тог рока све његове обавезе трпљења провокација и исмевања престају и самим тим дотичне провокације  морају бити стопиране иначе ће преузети све законске мере како би заштитио своју личност и свој интегритет.
Лалић је још рекао да у наредном периоду неће подржавати  ни један тим, и да ће пошто  се добро одмори размотрити понуде других клубова и да ће тада можда одлучити за који ће тим убудуће навијати!

среда, 11. април 2012.

Обећавам инвестиције, посао, сигурност...


уторак, 10. април 2012.

Расте поверење у политичаре


 
Последње истраживање јавног мњења које је урадила агенција Фактор 15+ показује да грађани Србије све више верују политичарима.  Анкета која је рађена телефонским путем на узорку од 1439 грађана показала је да највеће поверење грађана у овом моменту имају Томислав Николић, и Борис Тадић. Такође, истраживање је показало да грађани верују већини актуелних  политичара на нашој политичкој сцени, иако они често износе прилично опречне ставове.
Директор Фактор 15+  Борисав Аћимовић овако коментарише резултате истраживања.
  „Раст поверења у политичаре може бити одраз изборне кампање у којој су политичари  изашли пред грађане и изложили своје програме и где виде Србију у будућности. Природно је да су политичари за време кампање ближи грађанима, да непосредно могу да образложе своје идеје и то је највероватнији узрок који је довео до повећаног поверења грађана.
  Унапред се морам ограничити да је ово телефонска анкета, која има своје мане и зато је треба прихватити са благом резервом.
  Да бих илустровао резултате истраживања навешћу неколико примера:
  У тврдњу Бориса Тадића да је Николић обичан демагог и да је неспособан верује 76 % анкетираних грађана, док у Николићеву тврдњу да је Тадић обичан демагог и да је неспособан верује 77 % грађана.
  Затим у тврдњу Николића да је садашња власт корумпирана и да је довела грађане до просјачког штапа верује 82.3 посто испитаника,  а у Тадићеву тврдњу да Николић и његова партија не могу извући земљу из кризе верује 76,7 процената грађана.
  Иако друге партије и политичари по свему судећи имају много мање шансе на предстојећим изборима истраживање показује да грађани и њима верују у великом проценту.
  Изјаве типа „Садашња власт је лоповска!“,  затим изјаве у којима своје политичке ривале називају „Неспособним лоповима, корумпираним гадовима,стоком безрепом,  тајкунским подрепцима, бриселским послушницима...“, препознате су код  већине грађана као истините и објективне.
  „Наше истраживање недвосмислено показује да у овом моменту грађани највише верују Николићу и Тадићу, мада је поверење и у остале политичаре доста високо. Ово може бити показатељ и да је српска политичка сцена коначно сазрела, да су политичари одустали од демагогије и да су пред  бираче изашли са конкретним  идејама и програмима.“, закључује Аћимовић.

понедељак, 9. април 2012.

Правне акробације реформатора српског правосуђа


Пише : Татјана Ивковић
Реформа правосуђа је формално започета у мају 2006.године усвајањем Националне стратегије правосудне реформе. Националном стратегијом реформе правосуђа констатовано је да је непостојање одговарајућег уставног и законског оквира допринело предугом трајању судских поступака, непостојању одговорности органа правосудног система и појединаца, нерационалној мрежа судова, нејасним критеријумима за избор, разрешење и напредовање судија, непостојању капацитета за планирање и утврђивање буџета итд.
Сваком грађанину ове државе је било јасно да судству требају реформе. Међутим, реформе које су стварно започете 2009.године ни у ком случају не представљају реформе. Пре би се могло говорити о антиреформама. Читав низ правно-политичких акробација и потеза у циљу решавања спорног (ре)избора судија и тужилаца, те неусклађеност донетих правосудних прописа са принципима усвојеним у Националној стратегији, као и непоштовање стандарда ЕУ, довели су до оштрих критика домаће И међународне стручне јавности, те до константног и помног праћења процеса “реформе” од стране Европске комисије.
Један од највећих умова и филозофа свих времена Емануел Кант је рекао: “Две ствари испуњавају душу увек новим и све већим дивљењем и страхопоштовањем: звездано небо изнад мене и морални закон у мени.“ Да ли су, чланови Високог савета судства (ВСС), чланови Државног већа тужилаца (ДВТ), посланици владајуће већине, министар правде, комплетна влада Србије и председник републике имали и трунку морала у себи када су вршили ову срамну “реформу” српског правосуђа, остављам вама поштовани читаоци да просудите.

У Уставу Републике Србије од 2006.године у првом члану се каже да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који живе у њој, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима. У члану 3. Устава је речено да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону. Потом се одмах у члану 4. каже да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску, да се однос три гране власти заснива на равнотежи и међусобној контроли, те да је судска власт независна. Из наведених одредаба Устава је јасно да три камена темељца на којима почива држава су законодавна, извршна и судска власт. Уколико један темељ није постављен ваљано, онда ни правна грађевина која се зове држава није постављена на снажним и несаломљивим основама.
Устав Републике Србије је усвојен на посебној седници у Народној скупштини 30.септембра 2006. године, а два дана након усвајања Устава донет је и Уставни закон за спровођење Устава, којим се уређује прелаз са дотадашњег на важећи Устав. Предлог Устава је добио подршку грађана на референдуму одржаном 28. и 29. октобра на коме је за предлог Устава гласало нешто преко 53% од укупног броја грађана са правом гласа.
По Уставу од 2006. судијска функција престаје само судијама које су први пут изабране на 3 године, ако их ВСС не изабере на сталну функцију, али не и затеченим судијама које су ту сталност стекле по ранијем Уставу и законима (Члан 146.: „Судијска функција је стална. Изузетно, лице које се први пут бира за судију бира се на три године “). Међутим, у Закону за спроводјење Устава стоји члан 7. којим се прекида сталност судијске функције загарантована Уставом и којим се каже да ће се избор председника Врховног касационог суда и први избор судија Врховног касационог суда извршити најкасније у року од 90 дана од дана конституисања Високог савета судства, а да ће се избор судија и председника осталих судова (дакле, свих судова) извршити најкасније у року од једне године од дана конституисања Високог савета судства. Овим противуставним чланом је извршена повреда једног од основних принципа на којима судска власт почива, а то је сталност судијске функције.
Оно што се из напред наведеног излагања, само по себи намеће као питање јесте: да ли сталност судијске функције важи од устава до устава? Да ли то значи да ће се доношењем новог Устава извршити нова чистка судија? По речима Живојина Перића сталност је унутрашње својство судијске функције. Без ње је независност судова само празна рец. Уколико нема сталности судијске функције, нема ни независности исте.
У последњих 60 година нигде у Европи се није вршила овако “темељна” реформа правосуђа. Једини узор реформатори су могли да виде у БиХ, која је и сама “под старатељством” и где је Високи представник одиграо кључну улогу у реформи. Осим што је решио да сам образује Високе судске и тужилачке савете БиХ и оба ентитета (Закон о високом судском и тужилачком савету БиХ, као и Закон о високом судском и тужилачком савету Републике Српске, мењани и допуњавани више пута), најпосле се определио да сам именује све чланове судских И тужилачких савета, а потом је именованим члановима придодао и један број саветника. Најпосле су, под видом стварања независног и непристрасног судства и делотворнијег правосуђа, свим судијама и тужиоцима престали мандати, те су били принуђени да се опет јаве на конкурс за избор нових судија и тужилаца. Ради се о грубом кршењу принципа сталности и непокретности судијске функције. Да ли су реформе у БиХ биле модел по коме је реформисано српско правосуђе?
Поступак реизбора судија и тужилаца
Устав од 2006. године разликује два поступка избора судија. Избор први пут, када мандат траје три године („пробни избор“) и избор за „трајно обављање судијске функције“ када та функција престаје у случајевима и под условима предвиђеним законом. Међутим, Закон о судијама је њихов иначе по Уставу сталан избор, претворио у први, опет у прелазним одредбама Закона о судијама: „Првим избором судије се сматра избор на дужност судије у складу са важећим прописима“. А ако не буду поново изабране, њима функција престаје 1.јануара 2010.године. Поновни избор врши Високи савет судства, као што доноси и одлуку о броју судија и судија поротника, али сада уз претходно прибављену сагласност министарства правде (опет одређено у прелазним одредбама Закона о судијама ). Ова одредба је такође противуставна јер је по Уставу ВСС независан и самосталан орган, који своју надлежност врши самостално без претходног и накнадног условљавања, поготово не министарства правде, јер је тај министар већ по Уставу члан ВСС по положају. Видимо да би овим законским решењем о истој ствари одлучивао у два својства, једном као инокосни орган, а други пут као члан колективног органа. Самим тим је јасно да начин избора чланова ВСС није обезбедио гаранције независности.
У члану 153. Устава РС се наводи да је Високи савет судства (у чијој је надлежности да бира судије за трајно обављање судијске функције, да одлучује о њиховом напредовању и о престанку функције) независтан и самосталан орган који обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија; који има 11 чланова, (председник Врховног касационог суда, министар надлежан за правосуђе и председник надлежног одбора Народне скупштине (као чланови по положају) и 8 изборних чланова које бира Народна скупштина (6 судија, 1 адвокат и 1 професор правног факултета). Сам Закон о ВСС у члану 17. став 1 каже да овај орган доноси одлуке већином гласова свих чланова, а Уставни закон за спровођење Устава у члану 6. каже да ће се конститутивна седница ВСС И ДВТ одржати у року од 7 дана од дана избора изборних чланова. Да се закључити да Устав и Закон недвосмислено поручују да би се ВСС прогласио конституисаним, мора имати све чланове. Међутим , конституисани ВСС (6.априла 2009) нема везе са ВСС из Устава. Наиме, у тренутку када се “конституисао” недостајала су му још три изборна члана, а до краја поступка избора судија један члан (професор). С обзиром да није имао све чланове, ВСС није смео да одржи конститутивну седницу. Али се то ипак десило, супротно Уставу и закону. Потом Уставни суд утврђује “да се због непотпуног састава Савета не доводи у питање законитост његовог рада.”
Такође желим истаћи још једну битну ствар када је у питању ВСС. С обзиром да у његов састав улазе 3 члана по положају (које је на неки други положај изабрала скупштина) и 8 чланова које бира скупштина, поставља се питање утицаја скупштинске већине (тј.политичког утицаја) на рад овог тела.
Следеће од питања које је изазвало опречне реакције у јавности јесте питање по ком основу је Ната Месаровић била председница ВСС од његовог конституисања 6.априла 2009. до 30.новембра 2009., када је то постала без избора, и то на основу другог положаја на који је била изабрана (значи еx леге - по сили закона)?
Наиме, Ната Месаровић је у време конституисања ВСС била в.д.председника Врховног суда Србије, она је по том основу постала члан ВСС, али поставља се питање како је могла председавати тим телом? У Закону о ВСС, у члану 6.став 1 стоји: “Председник Врховног касационог суда је по положају председник Високог савета судства”. Будући да је Ната Месаровић постала председница Врховног касационг суда тек 30.новембра 2009., поставља се онда питање како је била председик ВСС од 6.априла до 30.новембра 2009.? А са тим у вези отвара се јос низ питања… Ко је председавао седницом ВСС када је Ната Месаровић предложена за председника Врховног касационог суда (њено изузеће је тад било обавезно), те како је Ната Месаровић изабрана за председника суда који још није постојао? Свугде у свету постоји правило да се прво формира (изабере) суд па се из реда судија бира његов председник, али српско реформисано правосуђе верно приказује степен демократичности државе Србије и колико смо то “правна” држава.
Такав ВСС, конституисан у непотпуном саставу, утврдио је број потребних судија, без претходне анализе стварних потреба с обзиром на постојећи број предмета и пројекцију броја нових предмета. Јуна 2009. ВСС је за 25% смањио број потребних судија (са 2400 је свео њихов број на 1838). Оквирна мерила за одређивање потребног броја судија објављена су у “Службеном гласнику РС”. А да би се искључиле произвољност и арбитрерност приликом избора судија, ВСС крајем јуна 2009. је донео Одлуку о утврђивању критеријума и мерила за оцену стручности, способности и достојности. Потом јула месеца обајвљује оглас за избор судија, а септембра месеца 2009. почиње и са обрадом преко 5000 пријава. ВСС је за три месеца обрадио 5020 пријава, те Одлуку о избору судија на сталну функцију опште и посебне надлежности доноси 16. децембра 2009. и објављује је 17. децембра у “Службеном гласнику РС“. Ради се о једном списку изабраних судија. Они који нису били изабрани једноставно се нису нашли на списку. При томе, важно је напоменути да никакво решење о томе нису добили, нити образложење зашто нису изабрани. Одлука је иста за свих 837 неизабраних судија, као и образложење (да нису испунили услове за избор у суд за који су поднели пријаву, предвиђене чланом 45. Закона о судијама, члановима 1.,13. и 14. Одлуке о критеријумима и мерилима за оцену стручности, способности и достојности). При томе не знамо да ли неки од тих судија не испуњавају један, два или сва три услова за избор.
Такође је важно истаћи да судије нису биле позване од стране ВСС да искажу свој став о сумњама у њихову стручност, оспособљеност и достојност. Тиме је повређено начело саслушања странке “аудиатур ет алтера парс” што значи (нека се чује и друга страна). Нема правног поступка где повреда тог начела није санкционисана правом странке да захтева понављање поступка. Осим сто је повређено начело саслушања странке, повређено је и начело јавности поступка. У члану 5. Пословника о раду ВСС стоји да су сединице Савета затворене за јавност, а у члану 12. стоји да су чланови ВСС дужни да чувају тајност података које је Савет одредио тајним и да не откривају информације које се односе на процес доношења одлука Савета. Касније се и испоставило због чега су овакве одредбе предвиђене у Пословнику. Требало је од очију јавности сакрити овакво скрнављење српског правосуђа.
Ако је ВСС независан и самосталан орган (барем тако пише у Уставу Србије), како је могуће да повреди основне принципе правичног суђења:

1. Суд који суди треба да буде независан, непристрасан и законом установљен
2. Јавност (страначка и општа)
3. Право увида лица о чијим правима, обавезама и законским интересима се одлучује, пре доношења одлуке, у доказе на основу којих се одлучује
4. Контрадикторност поступка (аудиатур ет алтера парс-“нека се чује и друга страна”)
5. Одлука мора бити образложена и мора садржати упутство о правном леку
6. Право лица о чијим се правима, обавезама и законским интересима одлучује на жалбу
Јер, како је то приметио Уставни суд, ови стандарди се не примењују само у грађанским или кривичним стварима, него и у управним, дисциплинским, царинским и фискалним поступцима. Поступак избора судија за трајно обављање судијске функције, који се води пред ВСС подлеже такође овим стандардима. А на то је и упутила и Европска комисија у свом извештају. Ради се о кршењу права 837 судија на правичан поступак.
Председница ВСС је дала мишљење да ВСС нема никакву законску обавезу да даје образложење за неизабране судије. Након притиска како домаће, тако и међународне јавности, ВСС је донео јединствену одлуку, са именима 837 неизабраних судија, без индивидуалног образложења и разлога за неизбор.
Уз име и презиме, Савет је навео и назив суда за које су судије биле биране пре постављања на нове положаје. Да су поставили и неке друге податке, могли бисмо видети да међу новопостављеним судијама Врховног касационог суда има и судија које за неколико месеци испуњавају услове за пензију (нпр.судија Соња Бркић). Председница Друштва судија Србије Драгана Бољевић, устврдила је да међу необјављеним условима за постављање судија јесте услов избегавања сукоба интереса (да је прави разлог њеног неизбора био тај што јој је супруг адвокат). Узгред треба навести да се ради о судији која је проглашена за ОЕБС-ову личност године (2007.) у области владавине права. Уколико је овај критеријум (услов) заиста коришћен при поступку реизбора судија, онда морам истаћи да овај услов није унапред саопштен него је сазнат након сто је конкурс окончан.
Дискутабилан је и избор сина Нате Месаровић (председнице ВСС и председнице Врховног касационог суда) за судију Вишег суда у Београду (до тад је био судија Четвртог општинског суда). У вези са овим случајем поставља се питање, да ли је Ната Месаровић била изузета када се одлучивало о избору њеног сина, да ли је председавала том седницом, да ли је гласала, да ли постоји некакав записник о свему томе? На ова питања би јавност морала да добије одговоре. Такође бих поставила питање да ли је све ово својеврсна награда Нати Месаровић за процес и казне које је изрекла оптуженима за убиство Зорана Ђинђица, упркос многобројним контроверзама у поступку. Док судија Даница Максимовић није изабрана, удовица и мајка двоје деце, која је истраживала и судила у случају манипулација ОВК и Дејвида Волкера у селу Рачак и која је разоткрила лажне оптужбе против српске полиције за наводни масакр Албанаца, што је био повод НАТО бомбардовања Југославије.
Под случај постојања сукоба интереса навела бих и избор судије Соње Бркић, раније судија Врховног суда Србије. По мисљењу Босе Ненадић, чланство судије у изборним комисијама супротно је уставним начелима поделе власти и забране сукоба интереса. Председница РИК-а Соња Бркић, заменица секретара Тамара Стојчевић и 13 чланова и њихових заменика, међу којима је и министарка правде Снежана Маловић, поднели су оставке после писања о исплати вишемилионских накнада и информација да су поједини чланови РИК у сукобу интереса. Оставке је поднело укупно 7 представника ДС, 3 представника СНС и један представник Г-17 плус. Али како је онда Соња Бркић изабрана за судију?
Навешћу још пар случајева, где је у најмању руку, по речима Весне Ракић-Водинелић, сумњив избор за судијску функцију:
1.Случај Надежде Мијатовић, раније судија Окружног суда у Београду.
Наиме, од новембра 2001. постоји решење најпре за заустављање градње, а потом и за рушење куће Надежде Мијатовић. Ради се о угрожавању “црвене зоне” у самом центру Београда. Али уместо тога, кућа је добила још 3 спрата и галерију.
2. Бојана Пауновић и Весна Обрадовић, раније судије Окружног суда у Београду.
Покојни Владан Батић, 3.11.2001. саопштио је да је министарство правде поднело иницијативу за разрешење 118 судија опште надлежности и 69 судија за прекршаје због прекрајања изборне воље градјана, међу којима је и име судије Бојане Пауновић, као и Весне Обрадовић.

3. Драгољуб Ђорђевић, раније судија Окружног суда у Београду и Соња Манојловић, раније судија Врховног суда Србије.
Министарство правде је 5.03.2009. покренуло иницијативу за разрешење троје судија Врховног суда Србије који су одлучивали у случају бившег заменика БИА-е Милорада Брауновића и одобрили му условни отпуст с издржавања казне затвора. Затражено је разрешење Драгољуба Ђорђевића, Драгане Вицентијевић и Соње Манојловић због нестручног и несавесног рада, не само у вези са предметом Брауновић, већ и у другим случајевима.
Навешћу још два случаја где је у најмању руку требало преиспитати достојност судија и тужиоца који су били актери тих процеса:

2001. године важећи Устав и важећи закони су забрањивали изручење било ком страном суду домаћег држављанина, али упркос томе је Слободан Милошевић киднапован из Централног затвора у Београду и спроведен у Хаг. Да ли нису изабрани тадашњи окружни тужиоци као и сви потоњи тужиоци у Београду (ради се о пропуштању да кривично гоне и подигну оптужницу против свих виновника овог злочина: од управника затвора, преко министра правде, па до премијера Зорана Ђинђића) или им је пређено преко овог “пропуста”, па су изабрани опет на тужилачку функцију.
Шта бива са страшним ратним злочинима које су пилоти НАТО-а починили 1999. у току агресије на нашу државу? Тадашње тужилаштво је тим поводом оптужило председнике држава и влада, министре одбране и спољних послова САД, Велике Британије, Француске, Немачке…те Хавијера Солану, Веслија Кларка итд. Сви су они били осуђени првостепеном пресудом, да би после промена из 2000.године, Врховни суд Србије укинуо првостепену пресуду, после чега је окружни тужилац одустао од гоњења за 3 од 4 утужена кривична дела, а ни о овом четвртом суђење није настављено. Ста бива са судијама и тужиоцима који су били виновници овог случаја?
Но, на страну са свим сумњама у погледу појединих изабраних судија, поставила бих пар питања. Шта значи ова јединствена листа од 837 неизабраних судија? Да ли то значи да је у Србији до тада судило 837 нестручних, неспособних и недостојних судија? Ста бива са поступцима у којима су они одлучивали и ста бива са пресудама које су донели, до тог момента? Да ли ће се поништити све пресуде таквих судија и да ли ће се пружити могућност обнове поступка заинтересованим странкама, с обзиром да им је судио (касније се испоставило) нестручан, неспособан и недостојан судија?
ВСС је податке о неким судијама, које нису поново изабране на судијску функцију, тражио 5 месеци после поступка реизбора. Младен Николић из ВСС тражио је 5. маја 2010. од Привредног суда у Крагујевцу податке о старим предметима четворо судија које нису изабране (Рајко Фуштар, Маријана Ђорђевић, Горица Рашковић, Весна Илић). На његов захтев одговорио је вршилац дужности председника суда Радован Ђурић. Овај фрапантан податак указује да се ВСС није бавио проценом рада судија и њиховом подобности да даље буду судије, него да се реизбор обавио на основу унапред састављене листе политички подобних судија. Такође, постоје и информације да је БИА прикупљала информације о кандидатима за тужиоце и обавештавала Државно веће тужилаца ко је од тих кандидата недостојан. По податке су у БИА ишли Владимир Вукчевић (тужилац за ратне злочине) и Слободан Радовановић (В.Д. републичког тужиоца). На седници ДВТ одржаној 3. новембра 2009. председник већа Слободан Радовановић упозорио је присутне да су сви подаци, сазнања и изнета мисљења приликом разматрања кандидата службена тајна, а након тога је и уследило и потписивање изјаве о чувању тајне. “Владимир Вукчевић саопштио је да су Слободан Радовановић и он одржали састанак у БИА на тему прикупљања података о достојности кандидата који су конкурисали на оглас за избор за заменике јавних тужилаца и да треба да одрже нови састанак. Приликом добијања информација неће се саопштавати имена, али ће Веће бити упознато о постојању околности које не препоручују избор”, пише у записнику са те седнице. Заштитник грађана Саша Јанковић је истакао да ниједан законски пропис не дозвољава БИА да прикупља податке о кандидатима за јавне функције, а камоли да одлучује о томе ко је достојан функције. Он је става да уколико би се хтело вршити безбедносно проверавање пре избора на тужилачку, судијску или било коју другу функцију, то би морало бити изричито прописано одговарајућим законом којим би се предвидео и поступак у коме би кандидати могли да оспоре валидност безбедносних провера, информација и података.” Из напред наведеног да се закључити да су кандидатима у поступку реизбора кршена права на заштиту података о личности, загарантовану Уставом и Законом о заштити података личности.
Након овог реизбора судија пуног контроверзи и неправилности, 837 неизабраних судија је упутило уставну жалбу Уставном суду на већ поменуту одлуку ВСС о неизбору судија, али пре него сто се упустим у разматрање жалби неизабраних судија пред Уставним судом, навешћу једно интересантно становиште професора Зорана Томића.
Проф. Зоран Томић сматра да је, у складу са Законом о судијама члан 101.став 1, ВСС донео одлуку о избору судија на сталну судијску функцију у судовима опште и посебне надлежности од 16.12.2009. („Службени гласник РС“, број 106/2009 од 17. 12. 2009. године), негативно допуњену одлуком ВСС бр. 06-00-37-01 од 25.12.2009.године, којом је утврђен престанак судијске функције закључно са 31.12.2009. судијама које нису изабране у складу са поменутим Законом о судијама. Оваквим поступањем је направљен један преседан над преседанима тако што је укинута тј.насилно прекинута сталност судијске функције. И то се све дешава у држави која одмах на почетку Устава каже да је заснована на владавини права. Ради се о једном општем престанку судијске функције свим затеченим судијама у тренутку спровођења реформе, без обзира да ли су реформом неизабрани или су опет изабрани, јер општи избор кореспондира са општим престанком судијске функције. Свим судијама се судијски мандат гаси непосредно законском нормом, по сили закона (еx леге), а не одлуком Савета. Оним судијама који нису изабрани на нови мандат, он не може ни да почне, а онима који су изабрани, завршава се стари и почиње нови мандат 1.јануара 2010.године.

Проф.Зоран Томић је мишљења да неизабране судије немају право на уставну жалбу…И за то своје становиште наводи три разлога:
1.затеченим сталним судијама је мандат престао по сили закона, а не одлуком ВСС
2.норме о престанку функције судији “који не буде изабран на сталну функцију” тичу се несталних судија којима је истекао пробни трогодишњи мандат, (изабраних од стране скупштине по тада важећем ЗОС-у) а не затечених сталних судија, бираних по ранијим прописима…
3.С обзиром да по Закону о судијама који почиње да се примењује тек од 1.1.2010. (а свим затеченим судијама, па и онима који нису добили нови мандат, стари престаје 31.12.2009.), даље проистиче да само судије изабране по овом новом закону, а ступиле на функцију 1.01.2010. имају, у законом одређеним случајевима престанка судијске функције, право на жалбу Уставном суду.
Професор иде корак даље па заузима став да је Уставни суд погрешног становишта да је допуштена уставна жалба у погледу правне заштите судија којима је престала функција због неизбора. “Законитост појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези и на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија правна застита. ”Из ове одредбе следи да против појединачних одлука ВСС о неизбору затечених судија на сталну судијску функцију постоји могућност подношења тужбе Управном суду, а не жалбе Уставном суду, како резонује и сам Уставни суд. Доношењем правноснажне пресуде Управног суда у управном спору по тужби ових неизабраних судија се поступак пружања правне заштите овде не довршава. Наиме, постоји могућност подношења захтева за преиспитивање одлуке Управног суда пред Врховним касационим судом.
Поводом жалбе Зорана Савељића који одлуком ВСС није поново изабран у звање судије, Уставни суд у образложењу одлуке наводи да је Зоран Савељић сазнао да није поново изабран 17.децембра 2009., тако сто је увидом у списак изабраних судија установио да се његово име не налази на том списку. 31.децембра је објављен списак 837 неизабраних судија са једним те истим образложењем за све њих, да не испуњавају услове за избор у суд за који су поднели пријаву. Зоран Савељић је у жалби истакао да је ВСС установио да све те судије не испуњавају ниједан од прописаних услова за избор у суд, а да у самој одлуци нису наведени конкретни разлози због чега он не испуњава прописане услове, нити га је неко позвао на разговор да буде саслушан због сумње у његову стручност, способност и достојност. Није му омогућен увид у доказе, није саслушан, није му пружена стога ни могућност да каже своје становиште и да покуша да оспори те доказе. И преосталих преко 800 жалби неизабраних судија све личе једна на другу као јаје јајету.
Уставни суд се од више могућих решења (од тога да се све одлуке о избору и неизбору пониште јер их је ВСС донео у непотпуном саставу, или зато што одлука садржи битан формални недостатак–непостојање образложења у одлукама о неизбору, те да се свим затеченим, а неизабраним судијама реституишу звање и радно место; потом став да се усвоји жалба Зорана Савељића, те да то буде једна пилот одлука на основу које ће се решити и друге жалбе неизабраних судија, до мисљења да неизабране судије немају право на жалбу Уставном суду) опредељује за следеће; најпре је затражио од ВСС информацију да ли је доставио појединачне одлуке неизабраним судијама са образложењем и разлозима за неизбор. Након што му је ВСС одговорио да је свим неизабраним судијама достављена идентична одлука (сетићемо се изјаве Нате Месаровић да она нема шта да образлаже зашто неке судије нису изабране), Уставни суд налаже ВСС да за сваког подносиоца жалбе достави појединачне, образложене одлуке о престанку судијске дужности са конкретним разлозима због којих нису изабрани. Значи налаже ВСС да ретроактивно унесе у своје одлуке индивидуализована образложења, што је, признаћете, у држави која је заснована на владавини права, недопустиво.

Наиме, у одлуци Савељић против ВСС, донесеној поводом жалбе неизабраног судије, Уставни суд утврђује 2 правна става:
а) да неизабране судије имају право жалбе Уставном суду
б) да одлука о неизбору судије мора да садржи индивидуализоване разлоге због којих одређено лице није изабрано
Након ових правних ставова Уставног суда, ВСС доноси 564 појединачне одлуке о престанку судијске дужности које се односе на неизабране судије.
Судија Тасић се жалила и против јединствене одлуке ВСС о неизабраним судијама и против појединачне одлуке о престанку судијске дужности. И како се Уставни суд у овом случају позива на ставове које је утврдио у случају Савељић против ВСС (говоримо о заснивању правних преседана), тако би требало да поступи и у наредних 835 жалби.
У прећутаном Мишљењу бр. 528/09 Венецијанске комисије о начину рада ВСС се наводе најнеповољније оцене рада овог органа коме је упућено или да не зна закон или да неће да поступа по закону. На наводе ВСС-а да је имао у виду врсту предмета, тежину предмета, разлоге због којих је одлука укинута од стране вишег суда, Венецијанска комисија оштро одговара како ова тврдња није тачна, те како ВСС није имао ни један од ових елемената у виду, нити се бавио врстом предмета које је решавао сваки од скоро 2400 кандидата-судија, нити се бавио сложеношћу тих предмета, нити је погледао иједну судску одлуку током разматрања рада пријављених кандидата-судија.
Венецијанска комисија критикује ВСС сто није било никакве расправе о избору појединих кандидата на најмање 17 од 36 седница јер је расправа о пријављеним кандидатима почела тек од 17.седнице, тј. од 12.октобра 2009. Даље се наводи да записници ВСС не садрже “никакву расправу о појединим кандидатима, никакве закључке да ли је и у односу на колико кандидата који су конкурисали за одређене судове, оборена претпоставка стручности, оспособљености и достојности, те у којој мери изабрани кандидати, у односу на остале, више испуњавају услове за избор у одређене судове. Венецијанска комисија даље наводи како су чланови ВСС и запослени у њему потписали изјаве о чувању тајности података, да је ВСС злоупотребио податке прибављене од других државних служби и да је тиме повредио право на заштиту података личности (члан 42 Устава), да су дата образложења неприхватљива итд. И што је највећи скандал над скандалима јесте то што је већ поменута Венецијанска комисија, увидом у достављене записнике такође утврдила да су за процењивање стручности, достојности и оспособљености чланови ВСС утрошили по 11 секунди по кандидату-судији.

У извештају Европске комисије од 10.11.2010. године се упућују оштре критике Србији у области реформе правосуђа. Мањкавост и одсуство увида у поступак избора судија и тужилаца доводи у питање независност правосудног система које може водити политичким утицајима на судство.
Због тога су власти Србије, условљене да у Упитнику Европске комисије од укупно 28 упита, предоче план за исправљање недостатака спроведеног поступка избора судија, тужилаца и њихових заменика. Затражене су информације о спроведеном реизбору, о процедури, критеријумима, телима која су реализовала поступак резибора као и о правним лековима. У закључку извештаја ЕК се наводи да велики број нерешених случајева изазива забринутост, поготово што су реформе негативно утицале на ефикасност правосудног система, да смањење броја судија и тужилаца није била засновано на исправној процени потреба, да остварење права грађана пред судом у разумном року није побољшано, да је велика диспропријација и оптерећеност судова у већим градовима у односу на мање, што дискриминише остваривање права грађана пред судом у зависности од места становања. Међутим, сегмент реформе на који ЕК има највише примедби тиче се реизбора судија. ЕК сматра да је реизбор судија и тужилаца извршен на нетранспарентан начин и да доводи у питање начело независности правосуђа. Чланови ВСС су потписали да ће чувати као тајну рад Савета. Такође ЕК истиче да су ВСС И ДВТ радили у непотпуном саставу, сто је занемарило одговарајуће заступање професије и створило велику опасност од политичког утицаја, да са судијама и тужиоцима није обављен разговор, те да су критеријуми за избор или неизбор остали нејасни те да нису примењени објективни критеријуми који су развијени у сарадњи са Венецијанском комисијом, образложења неизабраним судијама и тужиоцима нису дата итд. ЕК се такође пита “како је за два месеца одлучено о више хиљада пријава.
Након усвајања две жалбе од стране Уставног суда и одлуке о враћању двоје судија на своје дужности (обзиром да је овај Суд обавезан да истоветно поступи у истоветним случајевима, па се очекивало да ће и остале жалбе бити усвојене), и увидевши да ће поступање првог састава ВСС доживети срамоту, срозати до краја углед тог тела, те да ће избор судија и тужилаца (као најдискутабилнији и најосетљивији део реформе) доживети фијаско, након негативног извештаја Европске комисије, владајућа већина се опредељује за измене и допуне Закона о судијама, Закона о Високом савету судства, Закона о уређењу судова, Закона о јавном тужилаштву и Закона о Државном већу тужилаца. По хитном поступку 21.децембра 2010. године у 21 х су предлози закона достављени посланичким клубовима, да би већ сутрадан били разматрани на седници Скупштине и усвојени уочи Нове године.
Измене и допуне ових закона су требале да отклоне сумње у вези са поступком општег избора судија, тужилаца и њихових заменика, те да се отклоне критике које је Европска комисија изнела у годишњем извештају о напретку Србије. Власти Србије су истакле како су измене и допуне усаглашене са ставовима и препорукама Европске и Венецијанске комисије. Овим допунама се истиче како ће стални састав ВСС и стални састав ДВТ преиспитати све одлуке првог састава ВСС, односно ДВТ о престанку звања судија, односно јавних тужилаца и њихових заменика.
Неспроведени поступци по уставним жалбама неизабраних судија, јавних тужилаца и њихових заменика се окончавају пред Уставним судом и уступају се на решавање ВСС-у односно ДВТ. Жалбе ће се сматрати приговорима на одлуку ВСС-а или ДВТ, о којима одлучује промењени састав ВСС И ДВТ, што је кршење начела владавине права, права на правично суђење, права на једнаку правну заштиту и на правно средство. Значи, једностепени поступак се трансформише у квази двостепени, редовни правни лек се замењује ванредним, а исти орган који је донео одлуку о неизбору, одлучиваће и о приговорима (само у другом саставу). Тек после коришћења овог правног средства постоји могућност обраћања Уставном суду. Међутим, суштина је да се ради о ретроактивној примени закона и безкрупулозном кршењу Устава.
Предвиђено је да ће стални састав ВСС и стални састав ДВТ преиспитати одлуке првог састава ВСС-а, односно ДВТ-а, о избору на сталну судијску функцију, односно избору заменика јавних тужилаца на сталну функцију тужилаца и да ће при том примењивати критеријуме и мерила за оцену стручности, оспособљености и достојности, које ће тек донети стални састав овог Савета односно Већа, те да ће се ови критеријуми и мерила донети у року од 15 дана од избора сталног састава Високог савета из реда судија, односно Државног већа из реда јавних тужилаца и њихових заменика. Такође је предвиђено да ће се преиспитати одлуке о предлогу за избор судија које се први пут бирају, односно одлуке о предлогу за избор јавних тужилаца и њихових заменика који се први пут бирају. У случају да се у поступку преиспитивања установи постојање неправилности, ВСС ће по службеној дужности покренути поступак за разрешење.

Не може интерни акт (какав су критеријуми и мерила ВСС И ДВТ) стећи повратно дејство. Устав само допушта да поједине одредбе Закона могу стећи повратно дејство. Он то никако не предвиђа за подзаконске акте, а камо ли за интерне. Ради се о још једном кршењу Устава.
Такође, оно што је важно истаћи јесте чињеница да се усвојеним изменама закона онемогућава право гласа нереизабраним судијама и тузиоцима, о чијем статусу још није донета правноснажна одлука, да учествују у изборима за ВСС И ДВТ.
Друштво судија је након ових измена сета правосудних закона, предложило Уставном суду да покрене поступак за оцену уставности усвојених измена правосудних закона и затражило да овај суд настави са поступањем по жалбама неизабраних судија, истичући да се надлежност Уставног суда (када се ради о поступању по правним лековима прописаним Уставом), не може променити законом који је акт ниже правне снаге од Устава и мора бити у сагласности са њим.
Ревизија реизбора судија стављена је у надлежност промењеног састава ВСС. Међутим, притварањем Благоја Јакшића, оставком судије Миломира Лукића (који је у тексту оставке навео да је подноси због одсуства елементарне одговорности за изречени суд и дато мишљење појединих чланова ВСС, рекавши да поједини чланови ВСС, после одржаних рочишта на Комисији ВСС износе једно мишљење и суд, на бази кога се гласа и износи предлог одлуке који се прослеђује ВСС, а на седници ВСС на којој се одлучује о том истом предлогу, исти тај члан се изјашњава потпуно другачије), те противзаконитим чланством Предрага Димитријевића у ВСС, отвара се питање легалности и легитминости одлука у вези ревизије реизбора судија овог састава ВСС. У ситуацији када постоје 4 стара члана која не могу да одлучују о правилности својих одлука, ВСС нема већину од 6 гласова неопходну за доношење одлуке у поступку ревизије. Такође, ВСС нема ни састав где судије чине бар половину чланова. Међутим, овакав ВСС је одржао две седнице (24.11.2011. и 1.12.2011.) и одлучио у 33 случаја неизабраних судија. Одлучивање првог састава ВСС о правилности одлука које су сами донели представља грубо кршење права на правично суђење од стране ВСС и супротно је Уставу Србије и Европској конвенцији.
Припадници Службе за борбу против организованог криминала, ухапсили су судију Благоја Јакшића (члана Високог савета судства) због сумње да је учествовао у “високој корупцији”. Јакшић је ухапшен због наводно учињеног кривичног дела пре тринаест година ради омогућавања стицања имовинске користи седам година након тога. Јакшићу је одређен притвор од 30 дана. Према информацијама које су биле доступне јавности, у кривичном поступку које је раније покренуло Више јавно тужилаштво у Краљеву против Лакетића, Бишевца, Гавриловића и Божовића, дошло се до података о основаној сумњи да је Јакшић као председник суда у Косовској Митровици дао налог да се фалсификовањем службене књиге суда изврши овера уговора о нелегалној продаји пословног простора купцу Љубомиру Бишевцу. На тај начин је Бишевцу прибављена противправна имовинска корист у износу вишем од 20 милиона динара. Потом су списи предмета достављени Тужилаштву за организовани криминал које је поднело захтев за спровођење истраге против Јакшића и предложило да му буде одређен притвор. Међутим, важно је истаћи да је судија Јакшић (који је у Високи савет судства изабран са највише гласова својих колега, двоструко више гласова од првог следећег на листи изабраних чланова за ВСС) усвојио у поступку преиспитивања одлука првог састава ВСС, пет од девет приговора нереизабраних судија у чијим је предметима био известилац. Тиме је био међу судијама ВСС са већим процентом усвојених приговора него што је просек обе комисије које преиспитују приговоре 800 нереизабраних судија. Ако су наводи тужилаштва тачни, како је могуће да је овакав судија изабран на судијску функцију у поступку реизбора 2009.године? Зашто је процедура започета баш сада када су у ревизији реизбора утврђене бројне нерегуларности и неоснована разрешења?
Престанак функције Проф. Предрагу Димитријевићу затражила је Агенција за борбу против корупције 9.12.2010. одлуком којом је констатовано да Проф.Предрагу Димитријевићу “јавна функција члана ВСС престаје по сили закона“, коју потврђује Народна скупштина РС. Предраг Димитријевић је у тренутку избора за члана ВСС обављао функцију декана правног факултета у Нишу. Прихватањем друге јавне функције-члана Високог савета судства, поступио је супротно Закону о Агенцији за борбу против корупције, јер Димитријевић није тражио сагласност за истовремено обављање обе функције, у року од три дана од избора за члана ВСС. Скупштина је Димитријевића изабрала за члана ВСС јула 2010., а решење да је поступио супротно Закону Агенција за борбу против корупције доноси децембра 2010. Ова Агенција у марту 2011. доноси другостепено правноснажно решење за разрешење професора Димиртријевића. Решење бива достављено скупштини у јуну месецу, међутим Одбор за правосуђе и управу (Бошко Ристић) пориче да је решење достављено, и више од пола године обмањује јавност. У том међупериоду је Предраг Димитријевић учествовао у поступку ревизије одлука о реизбору судија које је донео први састав ВСС. На крају 2011. године скупштински Одбор за правосуђе и управу предлаже Скупштини да донесе одлуку о престанку функције члана ВСС Предрага Димитријевића са захтевом да се разматра по хитном поступку. Скупштина Србије не прихвата предлог Агенције за борбу против корупције да члан ВСС Предраг Димитријевић буде разрешен. Од 127 посланика владајуће коалиције, нико није гласао за разрешење Димитријевића, што представља ништа друго до демонстрацију осионости и силе владајуће коалиције.
Питање кворума, осим у напред наведеним случајевима (оставка Миломира Лукића, кривични поступак против Благоја Јакшића и противзаконито чланство Предрага Димитријевића), је спорно зато сто је право гласа дато адвокату Дејану Ћирићу, који је учествовао и у општем избору судија крајем 2009. Чланови ВСС првог сазива не могу одлучивати о приговорима неизабраних судија на одлуке тог сазива, вец само чланови сталног састава ВСС, од којих већина морају бити судије као изборни чланови. Са правом гласа су остали Мирјана Ивић, Соња Видановић, Бранка Банчевић, Александар Стоиљковски и Проф.др Предраг Димитријевић. Видели смо да је питање чланства Предрага Димитријевића и више него спорно, а уместо Миломира Лукића, на самом крају фебруара ове године је изабран Мирољуб Томић, судија Апелационог суда у Крагујевцу за новог члана ВСС.
Овакав крњи, нелегитиман и нелегалан ВСС је одлучивао у поступку ревизије реизбора судија, те је до краја 2011.године у ревизији процесуирано око 40% приговора. Донето је 377 одлука, од којих су 82 решене позитивно , тј.којима су судије враћене на посао. Очекује се да ВСС донеси одлуке и о 444 преостала приговора нереизабраних судија.
У тајном извештају ЕУ (посматрача ЕУ о ревизији одлука првог сазива ВСС), са краја 2011. се наводи да извршна власт има непримерен утицај на цео процес преиспитивања одлука о неизбору судија. Овај извештај су написали српски правници за делегацију ЕУ у Србији после седмонедељног праћења поступка преиспитивања одлука ВСС И ДВТ између 4.јула и 28.августа. Наводи се да је цео поступак спроведен тако да само задовољи форму и удзбенички је пример извргавања правде руглу, да су решења заснована на произвољним оценама и да немају основу у доказима представљеним током поступка. Посматрачи су такође утврдили да је у ревизији одлука ВСС из децембра 2009. акутно присутан недозвољен утицај извршне власти на судство, те да постоје значајне индиције о политичким притисцима на новоизабране чланове ВСС.
Државно веће тужилаца
• Поступак преиспитивања одлука првог састава Државног већа тужилаца не може се оценити праведним, или прецизније, право неизабраних носилаца тужилачке функције у Србији на правично суђење је у том поступку озбиљно прекршено. До таквог закључка се долази пре свега због начина на који су вођени поједини разговори, током рада такозваних радних тела која су прекорачила своју надлежност по Правилнику и озбиљно прекршила и правила и основне принципе сложене природе права на правично суђење у складу са праксом Европског суда за људска права. Шта више, поступак преиспитивања одлука првог састава ДВТ спроведен је, како је раније наведено, од стране два радна тела ДВТ, супротно Правилнику, у којем је наведено да поступак треба да спроведе пун састав ДВТ. Критеријуми за процену стручности, оспособљености и достојности неправилно су примењени током поступка, а ДВТ није поступио по препоруци Уставног суда Србије.
• Груба процена посматрача је да је било јасног и довољног основа да се у око 25 до 30% случајева примени члан 14. Правилника, односно да се приговор неизабраног тужиоца или заменика тужиоца прихвати без расправе.
• Радна тела су стално представљала нове доказе који нису били део предмета када су подносиоци приговора имали увид у предмете само који дан пре рочишта. Известиоци нису поредили рад неизабраних тужилаца са радом изабраних тужилаца, иако је то било прописано Правилником.
• Радна тела понекад воде разговоре на начин који више наликује испитивању окривљеног него обавестајној расправи о релевантним информацијама у вези са радом подносиоца приговора.
• Радна тела никада нису показала било какав знак да узимају у обзир доказе који би ишли у прилог подносиоца приговора.
• Непристрасност ДВТ је угрожена тиме што три члана која су гласала у првом саставу ДВТ могу поново да гласају о истом питању (републички јавни тужилац, министар правде и председник скупштинског одбора за правосуђе). Званично објасњење је да се ти чланови уздржавају од гласања, што посматрачи не могу потврдити, јер је јавност искључена из тог дела поступка…итд.
Високи савет судства
• Посматрачи су закључили да је поступак преиспитивања одлука првог сазива ВСС пред комисијама ВСС углавном у складу са одговарајућим европским стандардима, иако су прекршени неки аспекти права на правично суђење. С друге стране, тешко је утврдити да ли је процедура одлучивања пред ВСС правична и непристрасна због недостатка транспарентности процеса одлучивања, што је супротно правилима, због тога што ВСС није издао образложење одлуке, због забринутости у вези са непристрасношћу ВСС и сумњом повезаном с тим да се на неке чланове ВСС врши недозвољени утицај.
• Непристрасност ВСС угрожена је тиме што пет цланова који су учествовали у ради првог сазива и сада имају право гласа (председник Врховног касациног суда, министар правде, председник скупштинског одбора за правосуђе, представник адвокатуре и представник универзитетских професора).
• Процес одлучивања, укључујући предлоге известилаца и комисија, пребачен је у нејавни део седница ВСС. ВСС ретроактивно даје већи значај критеријумима који нису важили за реизабране судије, па се тако према нереизабраним судијама односи другачије него према реизабраним судијама, иако су сви они учествовали у истој изборној процедури. Терет доказивања практично је пребачен на подносиоце приговора, који морају да се бране, уместо да ВСС покуша да потврди или одбаци доказе наведене у појединачним одлукама првог састава ВСС.
• По грубој процени, у 10-15 одсто случајева оспорена је достојност судија. У једном случају подноситељка приговора проглашена је недостојном јер је специјални судија за организовани криминал против ње издао налог за праћење и прислушкивање, пошто је била судија у случају једног озлоглашеног и контроверзног “бизнисмена”, осуђеног злочинца. Она је пред ВСС рекла да не разуме како чињеница што је била под тајним мерама праћења и прислушкивања, што није довело до осуде или покретања поступка (тужилац је после 6 месеци праћења установио да нема основа за даље радње), може да буде основ за достојност. У другом случају недостојност је утврђена на основу цињенице да је судија био сведок у једном кривичном случају у вези са митом. Пошто је из тог кривичног случаја јасно да он није учествовао у давању и примању мита, остаје нејасно како је то што је био сведок била основа да буде проглашен недостојним у децембру 2009. Важно је приметити да се у неким случајевима судије проглашене кривим и у таквим случајевима су одлуке ВСС о нереизбору оправдане.
Овај извештај се драстично разликује од позитивних оцена које је српском правосуђу дала Европска комисија уз мишљење о кандидатури Србије. У аналитчком извештају ЕК из октобра 2011. који је пратио позитивно мишљење о кандидатури Србије наведено је да је “преиспитивање одлука о судијама до сада спровођено на задовољавајући начин”, те да је “упркос неким недостацима већина одлука донета у складу са правилима”. Марија Корнелисен (холандска посланица из групе зелених у Европском парламенту) је затражила званичан одговор ЕК, због разлике у извештајима. Такође је навела да се прича да постоји још један извештај написан у новембру “који је јос гори”.
Реорганизација судске мреже
Када се ради о реорганизацији судске мреже треба истаћи да општински судови постају основни судови и њихове судске јединице. Окружни судови постају виши, а Врховни суд се “дели” на апелационе судове и Врховни касациони суд.
Највиши суд одлучује о ванредним правним лековима на одлуке нижих судова, о сукобу и преношењу надлежности, именује судије Уставног суда и даје мишљење о кандидату за председника Врховног касационог суда.
4 Апелациона суда (У Београду. Новом Саду, Крагујевцу и Нишу) одлучују о жалбама на пресуде виших судова.
Овом реформом је установљено 26 виших и 34 основна суда. Виши судови су надлежни за кривична дела за која је запрећена казна преко 10 година затвора и грађанске парнице вредније од 500.000, за поступке против малолетника и за кривична дела против војске. У другом степену одлучују о жалбама на одлуке основних судова.
Основни судови надлежни за кривична дела у којима је запрећена казна затвора до 10 година или новчана казна, за грађанске и радне спорове, ванпарничне и извршне поступке.
Судови посебне надлежности су Управни суд (са седиштем у Београду и одељењима у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу), привредни и прекршајни судови. Број прекршајних судова је 45, а привредних 15. Виши прекршајни суд у Београду има такође одељења у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу, док привредни апелациони постоји само у Београду.
Државно веће тужилаца је изабрало 67 тужилаца и 546 њихових заменика, укупно 613 јавнотужилачких функција. Мрежа јавних тужилаштава прати мрежу судова опште надлежности, тако да је установљено 4 апелациона јавна тужилаштва (у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Нишу), 26 виших и 34 основних јавних тужилаштава, у истим градовима где ће радити виши и основни судови.
Оно што је мана овако установљене судске мреже јесте што је нефункционална, непромишљена и скупа. Иако је реорганизација била мотивисана економским разлозима, испоставило се да многи кривични процеси као и приватни спорови трају годинама. Апсурдно је да се на пресуде чека дуго, па чак и у споровима који имају ознаку хитности (радни спорови). Радни спорови су најмногобројнији након бројних (не)легалних приватизација српских предузећа и фабрика. Грађани имају мање доступно судство јер ће морати да путују из места у место како би остварили своја права, нпр. за процес пред вишим судом Вршчани морају да путују у Панчево, или Кикинђани у Зрењаин итд. (али не само странке у поступку, него и судије, адвокати, помоћници). Судство је мање квалитетно, знато спорије јер су судије прекомерно и неравномерно оптерећене те не могу да реше број предмета који им је додељен. Трошкови судства су повећани после реформе. А важно је истаћи да министарство правде као ни ВСС, ниси предочили информације јавности колико је оваква реформа коштала до сада државу Србију?
Реформа правосудног система је једно од најважнијих питања у изградњи институционалног система сваке земље. Без изградње институција нема реформи, а без њих нема страних улагања, јер нема сигурности за инвеститоре. Правосудна реформа игра важну улогу у достизању стабилног правног система који је основа безбедности, једнакости и просперитета. Владавина права је кључна за ефективно функционисање друштва и економије. Предвидив и стабилан законски оквир, поуздано и независно правосуђе, кључни су фактори демократизације, доброг управљања и поштовања људских права. Када неко жели да види у какву је државу дошао, тј.да ли је та држава уређена, довољно је да погледа правосуђе у тој држави. Ако је правосуђе добро уређено, таква је и држава. Сходно томе, остављам вама, поштовани читаоци да просудите сами , каква је Србија држава? Треба свима да нам је на уму да се послови за судбину једног народа, раде једном у људском веку; што се тада не уради, никада се не надокнади .

Навала инвеститора изазвала гужве на граничним прелазима!


Либерално Демократски Паркира


недеља, 1. април 2012.

Србин добитник на америчком Лото-у!


 Њујорк- У САД је заблежен рекордан добитак у игри на срећу Лото, у износу од 640 милиона долара јавила је америчка телевизија МСБНЦ. Овај добитак поделиће три срећна добитника, а како ексклузивно сазнајемо један од добитника је Б.А. Србин који живи у Америци.
Б. А. чији родитељи живе у Америци од 70-их година прошлог века и који је рођен у САД није крио своје одушевљење овим добитком :
„Фантастично, то је најмање што могу да кажем, ова вест ме је затекла на хиподрому где сам имао изузетно лош дан. Још увек сам у шоку па не могу рећи како ћу уложити добијени новац. Оно што ме испуњава поносом у овом моменту је чињеница да је један Србин успео да оствари овакав успех. Србијо, волим те!“ ,у даху говори Б.А.
 Б.А. иначе радник обезбеђења у локалној дискотеци, је увек био везан за своју матицу, па тако често посећује српске клубове у Америци. Како кажу његови пријатељи Б.А. је успео да испуни свој Амерички сан и показао да Срби свуда у свету могу бити успешни.
Ова вест је муњевито прострујала кроз Србију па су се огласили и највиши државни функционери.
Председник Борис Тадић честитао је Б.А. на добитку, изразивши задовољство што је од толико људи један Србин успео да добије премију. Такође Тадић је честитао осталој двојици добитника и позвао их све да овако зарађен новац уложе у Србију.
Сам Б.А. је одушевљен оваквом идејом и како каже једва чека да подигне новац и дође у Србију.
  „Председникова идеја је одлична, једва чекам да дођем у Србију и уложим новац у неки посао. Чуо сам за владине мере подстицаја па се надам да ћу уз субвенције од 10 000 евра по радном месту направити добар бизнис план и покренути неки исплатив посао. Такође, ступићу у контакт са осталим добитницима и покушати да их убедим да дођу у Србију како би и они уложили свој новац у нашу земљу. Пратим предизборне активности и колико видим у наредном периоду нас очекује одличан период за инвестиције па би било штета пропустити такву прилику“
Ми се такође придружујемо честиткама и желимо Б.А. да зарађени новац уложи и потроши на прави начин.
  

Популарни постови