петак, 31. август 2012.

Промена власти и у породицама широм Србије


Уподобљавање локалне власти према републичкој формули није заобишло ни породицу Петровић из Бачке Паланке. Наиме, отац Ранко иначе кадар ДС, смењен је са положаја „Главе куће“ а на његово место доведен је деда Винко из коалиције СПС,ПУПС, ЈС. Досадашњу већину коју су чинили Ранко и његова жена Добрила, као представници Демократске странке и Деда Винко и Баба Гвозденија из СПС-а, заменила је нова коалиција  коју су Винко и Гвозденија формирали са дојучерашњом опозицијом, Ранковим сином Петром и његовом женом Јованом, обоје из СНС-а.
На бурној седници која је каснила више од сат времена јер се Јована задржала код фризера и на пијаци, чуле су се оптужбе о ненаменском трошењу кућног буџета и лошем функционисању домаћинства у последње четири године.  Седницу је обележило и неколико гласних полемика између дојучерашњих партнера, највише зато што баба Гвозденија мало слабије чује.
Нова“Глава куће“ деда Винко је у првом обраћању медијима изразио задовољство данашњим променама и спремност да се ухвати у коштац са нагомиланим проблемима са којима се породица Петровић суочава.Он сматра да је овај процес природан и да ће породица на овај начин успоставити боље односе са републичком владом.
-Породица је гласала и рекла свој суд, ја ћу ту одлуку поштовати. У наредном периоду ја и супруга ћемо бити оштра али конструктивна опозиција новом режиму.Све ово ужасно подсећа на 90-е, али ја се надам да се моји страхови неће обистинити.- навео је у свом обраћању медијима смењени Ранко Петровић.
Нова владајућа коалиција је већ за следећу недељу заказала прву седницу кућног паралмента на коме ће се разматрати ребаланс буџета и бити донета одлука о кадровским решењима. Како сазнајемо снаха Јована је изразила спремност да кухињу препусти баба Гвозденији са чим се слаже и њен муж Петар. Петар очекује да њему припадне брига о подруму са ракијом и  сушара.

четвртак, 30. август 2012.

Погодио дивљу свињу, мислио од ње да је комшија

Невино страдала дивља свиња.

Бранислав Весовић из златиборског места Чајетина, у припитом стању, синоћ око 23 часа је грешком упуцао дивљу свињу мислећи да је у питању његов комшија Ђорђе Жиловић . Жиловић и Весовић су већ годинама у спору око имовинско правних односа ,баш око те шуме у којој је страдала несрећна свиња.Главни разлог за ову грешку је смањена видљивост у вечерњим сатима и Весовићево  прилично алкохолисано стање.
-Чуо сам да нешто пролази кроз шуму и помислио да је у питању Ђорђе. Он се у то време обично враћа из кафане. Хитро сам узео пушку, нациљао и опалио.Одмах сам видео да сам погодио мету.-прича Бранислав. – Можете замислити моју тугу и разочарење када сам видео да се не ради о Ђорђу већ о дивљој свињи. Још увек је била жива и одмах сам позвао ветеринара, али нисмо успели да је спасимо.
Бранислав се одмах пријавио полицији, изведен је пред истражног судију, и биће му написана пријава за недозвољену употребу оружја и изазивање опште опасности. Судија је Весовића пустио да се брани са слободе јер не постоји опасност да ће утицати на сведоке, а свиња је ионако мртва па не постоји начин да на неки начин угрози њену безбедност. У својој изјави он је потпуно прихватио кривицу и изразио спремност да сарађује са државним органима и изразио дубоко жаљење због убиства дивље свиње.Весовићу су као олакшавајуће околности узете чињенице да раније није осуђиван, да није имао намеру да убије свињу, као и чињеница да су алкохол и смањена видљивост утицали на његово расуђивање.

среда, 29. август 2012.

Откривено чиме се заправо баве старлете


Одавно у Србији једна књига није очекивана са  толиким нестрпљењем као нова књига „Старлета, на путу око света“  чији аутор је познати српски  новинар  Бојан  Савић. Овај врсни новинар, који је шокирао свет изневши на светло дана своја сазнања о тајним друштвима Илумината, масона, који је до кости оголио деловање тајног друштва „Лобања“  и Билдерберг групе успео је да открије једну од најчуванијих тајни савременог доба. Овај врсни новинар годинама је упорно трагао за одговором на питање „Чиме се заправо баве старлете?“ После дугогодишњег истраживања које је започео у Србији а наставио кроз целу Европу, проучивши при том архиве Ватикана, КГБ-а, МИ- 6 и ЦИА дошао је до сазнања које ће бацити потпуно нову слику на улогу старлета у свету.
Ово обимно истраживање поткрепљено је  сведочанствима људи који су се у свом животу сусрели са старлетама, затим сведоцима и документима који недвосмислено доказују ко и шта су старлете у савременом друштву и најважније ексклузивно доноси сведочење једне  старлете која је пристала да свету открије чиме се старлете баве.
„ Феномен старлете ми је увек био изузетно контроверзан. Из разговора са мојим колегама и познаницима схватио сам да нико не зна чиме се оне баве. Оне нису ни глумице, ни певачице, ни водитељке, оне су просто особе које се појављују у медијима, део су џет сета, а нико не зна који је разлог томе. Оне практично ништа не раде, сем што се сликају полуголе или голе, проводе се по луксузним летовалиштима и увек су у вези са успешним, богатим мушкарцима. Ту нешто није штимало, и као сваког новинара почело је да ме копка да сазнам одговор на то просто питање:“Чиме се оне у ствари, дођавола, баве?“ Десет  година сам посветио овој књизи, при томе сам обишао архиве најзначајнијих светских обавештајних агенција, 6 месеци сам провео проучавајући архиве Ватикана. И поред многих трагова о њиховом деловању нисам успевао да сазнам одговор на питање“Шта је њихов посао“. У свом трагању сам налетео на Неду Спасојевић, српску старлету која годинама путује светом на луксузним бродовима и која је пристала да јавно каже шта је оно чиме се старлете стварно баве. Књига је поткрепљена документима из којих можемо видети ко су биле старлете на  дворовима српских и европских владара, о њиховој улози у историји и њиховом утицају на данашњи свет. Сведочење Неде Спасојевић је од круцијалног значаја за ову књигу јер оно све ове документе спаја у једну смислену целину и даје јасан одговор на питање :“Ко су и шта су старлете?“ , каже Савић о својој новој књизи.
Савић је одбио да одговори на новинарско питање :"Чиме се старлете стварно баве?" препоручивши нам да сачекамо књигу и у њој потражимо одговоре. Такође је најавио још један амбициозни пројекат, у наредним годинама ће покушати да открије од чега живи Чедомир Јовановић чиме ће завршити своју збирку "Највеће мистерије света".

понедељак, 27. август 2012.

ТАЈНЕ ЧАЈЕТИНСКОГ ПОДЗЕМЉА

"Мала бара пуна крокодила", Чајетина ноћу.

(СЕРДАРИ 21-ог ВЕКА)

Варошица Чајетина, мало место од неких 3500 становника постало је познато широј јавности због великог броја криминалних група које харају  улицама овог некада веома мирног места.
Причу о овој веома опасној и деликатној теми почињемо из самог срца ове варошице где је пре нешто мање од два века чувени рујански сердар Јован Мићић основао ову варошицу и изабрао је за место одакле ће управљати Рујанским срезом.
ЦЕНТРАШИ
Ова група делује у строгом центру Чајетине. Примарна делатност ове групе је рекетирање познатих угоститељских објеката, популарних "кафића" који послују на њиховој територији. Поред ових акција, група се бави и пљачкама трговинских радњи и пекара којих у центру има у "великом броју." Бројност групе варира и у Чајетинском подземљу спадају у најнеорганизованију групу понајвише због свађе око власти. Међутим и поред тако хаотичног стања у врху, група није имала значајније сукобе са осталим криминалним групама из окружења највише због расветом осветљеног простора. Места њиховог окупљања су "код чесме" и школско двориште. Вође ове криминалне групе су Стефан Панић Пенејота и Александар Богдановић Сајонац.
ШИПОВЧАНИ
Шиповик, може се слободно рећи "приградско" насеље Чајетине, стационирано у самом подножју брда Градина. Само место иако на први поглед делује изоловано, изнедрило је изузетно организовану и бројчано јаку групу која је у жижу јавности доспела после спектакуларних крађа скупоцених аутомобила па их неки називају и "Шиповичка ауто-мафија." Граниче се са групом из Центра, а познато место окупљања им је игралиште у центру Шиповика. Вођа ове групе је Велисав Јездимировић Језда мада постоје индиције да ће ускоро на чело групе стати Ацо Павловић Јоваш, човек који се издигао као вођа младих Шиповчана и са пар спектакуларних акција угрозио Јездину репутацију и најавио скорију замену на врху.
ЗГРАДАРИ
Још једна изузетно организована и позната криминална група која делује у делу Чајетине који је изграђен почетком 80 тих година, тачније у оквиру шест стамбених зграда. Од самог настанка првих криминалних групица из овог дела дошло је до велике поделе на доње и горње Зградаре што је резултирало да ова група до пре пар година буде позната само по међусобним сукобима  што је увелико допринело да остале групе вршљају по њиховом терену без проблема. Међутим, савесни људи у врху су одлучили и преломили да оснују нову групу односно да уједине доње и горње Зградаре и створе групу Зградари која је у веома кратком периоду мобилисањем људства вратила Нови парк под своју контролу и тиме постала апсолутни монополиста. Наиме ова група рекетира људе који долазе у Нови парк било да играју фудбал, кошарку, тенис или одбојку. Рекети се плаћају новцем, а у случају да неко нема новац, конфискују му лопту, одећу, бициклу..Посао им је олакшан јер је пре пар година парк на њихову иницијативу ограђен жицом па из њега ретко ко може и да побегне. Што се тиче сукоба и ривалства са осталим крими групама из окружења највише је изражен према малој групи "Стари парк" о којој ће бити више речи у наставку. Најчешћа места окупљања ове групе су паркинг између Зграда, код Вртића и поменути Н. парк. О томе ко је вођа групе се ћути мада се сумња да је то Ади Беговић Беган.
ГРУПА СТАРИ ПАРК
Можда бројчано најмања, али по организованости у самом врху криминалног миљеа. Делују у оквиру Старог парка и библиотеке у суженом простору опкољеном са свих страна другим криминалним групама. Налазе се у веома незавидном положају, али као што наш народ каже "Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака." Као сто су Зградари монополисти Новог тако је ова група монополиста Старог парка. Пошто је то и познато шеталиште Чајетине, група поред рекетирања људи који обављају спортске активности, рекетира и шетаче и бициклисте и самим тим што је то један од најпопуларнијих делова варошице тако опстаје у "малој бари пуној крокодила." И данас клинци и људи који им се диве препричавају њихов подвиг и тријумф у уличном снежном обрачуну против Зградара када су иако бројчано много слабији протерали Зградаре са њихове територије коју и данас контролишу. Најчешће место окупљања је целокупан стари парк. Вође ове групе су браћа Луковићи, Никола и Марко познатији као Лукац, као и Матија Пештерац Матео.Ова тројка је позната по својој бруталности и склоности ка 'ладном пиву.
КАЛДРМАШИ
Није тешко установити да ова изузетно бројчана и организована група у својим акцијама као оружје најчешће користи камење, а понајвише против својих љутих противника "Бадњдолаца" када им предност у надморској висини итекако иде на руку. Стационирани на Калдрми продужетку брда Палисад, група се неекспонира много и може се рећи да је поприлично конзервативна поготово откад су ''стари пут'' ставили под своју контролу и рекетирањем пролазника, туриста који са Златибора силазе у Чајетину обезбеђују довољно новца за живот на високој нози.  Посебно су поносни на најстрмију улицу у варошици у оквиру које и највише делују и где се највише окупљају. Вођа групе је Бранислав Бане Весовић, самозвани краљ Калдрме који често своје пулене у борби бодри ударањем у бубањ.:). Бубањ користи као као вид притиска на људе које рекетира. Први новац зарађен оваквим видом криминала је зарадио тако што му је деда дао паре да више не лупа у бубањ.
ЋЕТЕНЦИ
Група ШЋетена, како они воле да кажу стационирана је у делу Чајетине који је пре 80- тих година био познат само по кршу и камењу, али урбанизацијом  у последњих 30 година постао  један од најсређенијих и најелитнијих делова Чајетине. (опростите ми на пристрасности) Добар географски положај и близина магистрале условили су да се на Ћетену развије криминална група која је у последњих неколико година водећа група у Чајетини и делује под слоганом "ЋЕТЕ Најебете" што је порука свима који им не припадају . Група је настала спајањем Палестинаца и Далматинаца као и групе преко магистрале. Шверц аутомобилима, ауто деловима и крађа Очкогорске шуме су њихова главна делатност. У сукобима са суседном групом Бадњидолцима, а понекад и са Калдрмашима група је показивала ратнички, изразито дивљачки карактер по чему и један њен члан носи надимак. Изразито делују око магистрале и у улицама паралелним са магистралом све до Металопластике и туда се углавном и окупљају. Због великог подручја на коме делују група има неколико вођа који одлично сараћују, а између осталих то су Ђорђе Жиловић Жиле, Александар Џамбасовиц Џамбас, Марко Сапун Сап, Бојан Ђировић Ћира.
 БАДЊОДОЛЦИ
Врло незавидан географско-стратешки полозај, наиме налазе се измедју Ћетенаца и Калдрмаша (прим. аутора), условио је да ова група поред завидне организованости буде у сваком тренутку обазрива и спремна за окршаје. Иако малобројна, често је знала да пружи јак отпор у сукобима са граничним групама поменутим на почетку. Поред рекетирања 2 трговинске радње и једног угоститељског објекта, група је једно време била главни дистрибутер пића за Чајетинско тржиште. Најчешће место окупљања им је код "две брезице." Вође ове групе су браћа Цветићи, Миливоје звани Ликвид и Радосав звани Цвеле.

У последње време појавила се група из Расадника, дела око кога се споре Бадњодолци и Ћетенци, али су Ћетенци уложили вето и тиме самозваног краља Расадника Михаила Павловића званог Шема познатог још и као "Мајмунчина Глупа" збацила са тромесечног трона.
Постоје и назнаке да ће се оформити и осма криминална група у овом крају, тј. Очкогорска група, међутим за сада су то само спекулације. Проблем представља малобројност чланова и велика удаљеност од варошице, али с'обзиром да Никола Нинчић Нинча припада овом делу, све је могуће..
Филм о сердарима 21. века!
"КО ПРЕЖИВИ НАСТАВИЋЕ"
Аутор: Ђорђе Жиловић

НОВИ СУПЕРЛИГАШ ПОСЛЕ ПРЕОКРЕТА ОСВОЈИО КУП

Славље у Бранешцима после освајања трофеја!

ГОРЊИ БРАНЕШЦИ У ЛИГИ ЕВРОПЕ
Само неколико дана после повратка у елитни ранг домаћег фудбалског такмичења, екипа Горњих Бранежаца остварила је још један запажен резултат. Тријумфом над Калдрмом од 3-1, најстарији клуб са простора Чајетине, освојио је 13. Куп трофеј у историји клуба, чиме је уједно изборио пласман у Лигу Европе за наредну годину.
Утакмица на "Миленијум стадиону" на Чоловића брду није почела добро по Бранешчане. Већ у првом озбиљнијем нападу, Калдрма је дошла до вођства. После фаула над Иваном Лазовићем, досуђен је слободан ударац за Атлетик, који је управо најбољи фудбалер ове екипе претворио у вођство од 1- 0. Играо се 7. минут меча. После овога, фудбалери Горњих Бранежаца заиграли су знатно ангажованије. Пропустили су неколико изгледних шанси, пре свега преко Нинчића и Јокића, али све ово, наговештавало је бољу игру екипе са Обадовог брда у наставку меча. Теренска иницијатива, исплатила се Бранешчанима у 42. минуту, када је после сјајног продора и центаршута Пантовића по десној страни, Нинчић постигао погодак главом под пречку, за изједначење и велику радост навијача Горњих Бранежаца, који су били у већини на трибинама. На одмор се отишло са нерешеним резултатом, 1-1, али свакако да су више разлога за задовољство имали фудбалери новог Суперлигаша.
На старту другог дела меча, потпуно идентична слика. Калдрмаши су и даље играли у прилично опуштено, делујући и превише самоуверено. И у наставку меча, Бранешци су доминирали, стварали шансе, али резултат се није мењао. Ушло се у саму завршницу , фудбалери Бранежаца као да су остали без снаге, што Калдрма користи и преузима контролу над игром. Међутим, у јеку доминације Атлетика, Бранешци успевају да организују контру после које се ситуација мења из основа. У 86. минуту, контру је започео Марић, који је проиграо Јокића на левој страни. Крилни играч Бранежаца после два успешна дриблинга улази у казнени простор, центрира по земљи ка петерцу, где је неометано чекао Нинчић, који без већих проблема шаље лопту у мрежу противника. 2-1 за Горње Бранешце, непуних пет минута пре краја финала!
Схватили су фудбалери Калдрме да је враг однео шалу и кренули на све или ништа. Формацијом 4-0-6 покушали су Калдрмаши да постигну други гол, али њихов противник је, и поред великог броја уморних фудбалера, крајњим напорима успео не само да се одбрани, већ и да у судијској надокнади реши све дилеме око победника. У 92. минуту, Калдрма је кренула у напад са свих 11 играча, извела корнер, али лопта долази до Јокића, који без оклевања са своје половине шутира у небрањену мрежу противника, постиже еврогол и ставља тачку на овај меч. Горњи Бранешци – Калдрма 3-1,
- Сјајан меч. Почели смо слабо, али смо успели да се вратимо већ у првом делу меча, што је било јако важно за коначан исход. На паузу смо отишли са психолошком предношћу и то је пресудило победника на овом мечу. Рекао бих да нас је Калдрма потценила, рачунали су да ћемо победити сами себе, кренули су у нападе тек када су се наши играчи прописно изморили, али и поред тога, показало се да је наша мотивација била јача од свих проблема. Хвала навијачима који су дошли на Чоловића брдо да нас подрже, овај трофеј посвећујемо њима- изјавио је генерални секретар освајача Купа, Горан Јовановић.
Горњи Бранешци - Калдрма 3-1 (Нинчић 42, 86, Јокић 92. - Лазовић 7.)
Стадион: "Миленијум" на Чоловића брду
Гледалаца: 24 
Судија: Нема Пишу.


Иван Јанковић

субота, 25. август 2012.

За слободу и част Отаџбине!

 "Вечном строју ваздухопловаца који лети небом отаџбине као света стража са Михајлом Петровићем на челу, првим витезом из давне 1913. године."


Ваздухпловство у Србији институционализовано је на почетку 20. века, у време свеколиког успона државе и војске. Тада ваздухoпловство није имало данашњу структуру ни физиономију, али је садржало елементе из којих су настали данашњи родови и службе Ваздуxoпловства и ПВО, али и ваздухопловство у целини.

Ваздухопловство, у савременом схватању, утемељено је првим летом балона браће Монголфје, 5. јуна 1783. године, и од тада је средство за задовољавање разноврсних потреба људи. Први ваздухоплови су летеће справе лакше од ваздуха: балони (топловаздушни или водонични); ваздушни бродови са моторним погоном - дирижабли (А. Жифар, 1852), и ваздушне лађа металне конструкције - “цепелини” који доминирају до предвечерја Првог светског рата. Браће Рајт, 17. децембра 1903. у САД, праве први успешан лет справом тежом од ваздуха са сопственим погоном, названом “аероплан” или “авион”. Почиње ере авијације и постепено, а у Првом светском рату и потпуно, потискују балоне и дирижабле. Настају различите летеће справе теже од ваздуха са сопственим погоном: аутожир, хеликоптер, моторни змај и друге. У почетку ваздухоплови су прављени од платна и дрвета, потом се прешло на метале, а данас композите. Опрема првих авиона била је скромна, а данас она је врх достигнућа у технологији и техници. Погон ваздухоплова усавршен је и данас се заснива на моћним моторима, који обезбеђују високу безбедност, велике брзине и носивост.

Ваздухопловство, од појаве балона крајем 18. века, привлачи пажњу инвентивних људи из корпуса српског народа, а неки од њих остварују вредне резултате (К. Мазаровић, О. Костовић, Н. Тесла). У Србији се 1844. године појављује термин “ваздухопловниј настрој” и “воздухопловје” (Новине серпске). Први балон изнад Београда летео је 1873. године, а изнад Панчева 1880. године (Француз Н. Боде).

Појава балона врло брзо је довеле до његове војне примене. Французи 1794. имају две балонске чете и користе их у ратовима 1795/96. и 1870/71. године. Немачка установљава војно балонство 1870, Велика Британија 1878, Италија 1884, Русија 1885, АустроУгарска 1886, а САД 1892. године. У Србији је 1893. године планирано увођење балона у војску, праћен је развој ваздухопловства у свету и објављено је више чланака о томе.

Први ваздухопловни стручњак у Србији је поручник Коста Милетић, одабран по здравственим и интелектуалним критеријумима, стекао је звање пилота везаних и слободних балона у Техничкој аеронутичкој школи код Петровграда (14.02.1901.-12.11.1902), а оспособљен је и за руковање голубијом поштом. По његовим пројектима српска војска је формирала станице голубије поште (1908. у Медошевцу код Ниша и 1909. године у Пироту), а од фирме "Аугуст Ридингер" у Аугсбургу купила је два слободна сферна и један везани змајбалон. На сферном балону названом “Србија” Коста Милетић је летео под српском заставом приликом пријема 19. априла 1909. године. Један балон је набављен из Русије. Гасна комора је наручена код фирме "Дилман" у Берлину, а пољски чекрк у Сенкт Петербургу. Водонична централа набављена је од швајцарске фирме "Ерликен". Та опрема је допремљена у Србију 1909. и 1910. Услови за коришћење балона створени су 1913. године, када је пуштена у рад водонична централа. Српски војни балони су употребљени у другом балканском и Првом светском рату.

Међу првима код нас, справама тежим од ваздуха, летели су др Владимир Алексић из Панчева (17. октобра 1909, двокрилном једрилицом стартованом помоћу гуменог ужета) и Иван Сарић из Суботице (јуна 1910, авионом сопствене конструкције). У Београд долазе авијатичари: Чех Рудолф Симон, септембра 1910; Рус Борис Маслеников у децембру 1910. и јануару 1911; Чех Јан Чермак и Италијан Ђани Видмар 1911. и 1912. Словенац Едвард Русијан, летећи на авиону Михајла Мерћепа, гине је 7. јануара 1911. код Небојшине куле на Калемегдану. Идеју ваздухопловства нарочито је подржавала српска омладина.

Први конкурс за питомца авијатичара у Србији објављен је маја 1911, а наредне године упућена је на школовање Прва класа српских пилота: поручници Милош Илић и Јован Југовић, потпоручник Живојин Станковић, наредник Михајло Петровић и поднаредници Миодраг Томић и Војислав Новичић, у пилотској школи у градићу Етамп код Париза од 21. маја до 8. септембра 1912. године успешно су савладали летачку обуку и добили звања пилота. У јесен 1912. Србија је набавила авионе за своју војску.

Ваздухопловна команда српске војске установљена је 24. децембра 1912. године, командант је био мајор Коста Милетић. Имала је: аеропланско одељење (12 авиона), балонско одељење (3 балона), водоничну централу и голубију пошту. Седиште је било у Нишу, а аеродром на Трупалском пољу. Србија је у првих 15 држава у свету које су имале авијацију и међу првих пет које су користиле авионе у борбеним дејствима (балкански ратови). Наредник Михајло Петровић, први српски пилот, погинуо је на борбеном задатку код Скадра, 20. марта 1913. године и прва је жртва српског војног ваздухопловства, друга у свету.

На почетку Првог светског рата 1914. године, Српска војска је имала: аеропланско одељење са четири авиона и балонско одељење са два балона. После албанске голготе Српска војска и њени ваздухопловци стижу на Крф. Формира се Аеропланска ескадра са Аеропланским депоом и радионицом и распоређује на Солунски фронт. Маја 1916. формирана је “Српска авијатика” - штаб и пет српско-француских ескадрила. Српска Аеропланска ескадра има крајем 1916. године 270 људи (32 пилота, 16 извиђача и 40 механичара). “Њепорско одељење” формирано је 16. децембра 1916, а Прва српска ескадрила 17. јануара 1918, командир им је био капетан Бранко Вукосављевић. По формирању Друге српске ескадриле, 1. маја 1918, настаје српска Аеропланска ескадра са око 500 људи и 40 авиона и учествује у пробоју Солунског фронта. Крајем 1918. године српска Аеропланска ескадра преко Скопља, Ниша и Београда стижу у Нови Сад. Српско ваздухопловство извршило је на Солунском фронту, и у борбама за ослобођење отаxбине више од 3.000 летова. У балканским и првом светском рату, српско ваздухопловство је користило четири балона, 180 авиона 36 типова и модела. Школовано је 75 пилота, 50 ваздухопловних извиђача, већи број авио-механичара и других стручњака. Српско војно ваздухопловство било је темељ ваздухоплвоства Краљевине Југославије.

У Новом Саду почетком 1919. формирани су Ваздухопловна команда, Прва пилотска школа и Ваздухопловни арсенал, а 1920. године Одељење за ваздухопловство при Министарству војске и морнарице и Први ваздухопловни пук. Урађени су прописи и правила за организацију, обуку и школовање. Ваздухопловство је постало род војске са три компоненете: оперативно, армијско и поморско. Од 1923 до 1930. године, ваздухопловство је попуњено кадром, организовано у бригаде, пукове, ваздухопловне групе и ескадриле за извиђање, бомбардовање и ловачку борбу; ваздухопловно-техничке паркове и радионице. Успостављена је метеоролошка служба, аеродромска мрежа и систем ПВО. Урађен је закон о осигурању летачког особља, ваздухопловна правила за мирно и ратно доба, уведен је додатак плате за летачку службу. Постигнути су запажени резултати на многим међународним ваздухопловним утакмицама. Формирана је 1927. године Команда ваздухопловства армијског ранга, развијају се ваздухопловоне војне школе и академије. Српски авијатичари основали су национални аероклуб и укључили се у међуанродне ваздухопловне асоцијације. Основано је друштво за ваздушни саобраћај и отворене прве линије цивилног ваздушног саобраћаја.

Развија се домаћа ваздухопловна индустрија, научне и истраживачке установе. Основана је Катедра за аеронаутику на Техничком факултету Универзитета у Београд и Опитна група за испитивање ваздухоплова на земљи и у ваздуху 1933. године на аеродрому Земун. Српска држава 1923. године отвара конкурс за оснивање предузећа за израду авиона, уз гаранцију почетних поруxбина и зараде. Услов је био да авиони одговарају техничким стандардима, и да се ангажује домаћи капитал. Оснивају се фабике авиона (6) и комплекс ваздухопловне индустрије: “Прва српска фабрика ероплана Живојина Рогожарског” у Београду; "Фабрика авиона “Икарус” у Земуну; “Фабрика аероплана и хидроплана Змај” Земун; Дражавна фабрика авиона у Краљеву; Фабрика авиона “Утва” и Панчеву, и Фабрика авиона “Албатрос” у Сремској Митровици; Фабрика мотора и авионске опреме “Влајковић и компани” и “Индустрија аеропланских мотора А.Д.” у Раковици код Београда; Фабрика “Телеоптик” из Земуна; фабрике “Нестор” и “Микрон”; Фабрика “Кнебл и Дитрих”; “Вистад” из Вишеграда и друге. У југословенским фабрикама, од 1923. године до почетка априлског рата 1941, пројектовано и направљено 60 типова авиона различите категорије и намене, а 16 је рађено у мањим или већим серијама. Такође, пројектовано је и конструисано 13 типова једрилица, од којих су неке серијски произвођене. По страним лиценцама израђивано је 16 типова авиона и пет типова мотора. У том периоду произведено 1.570 авиона, 80 једрилица, 1.150 мотора и 2.500 падобрана.

У Априлском рату 1941. ваздухопловство (2000 летача и хиљаду авиона, око 400 борбених) је пружило агресору снажан и организован отпор. Борбена авијација је имала 1.416 полетања (ловачка авијација 993, бомбардерска 423). Оборено је више десетина непријатељских авиона. Погинуло је 135 летача. Један број ваздухопловаца отишао је савезницима на Блиски и Средњи Исток, настваљајући борбу против фашистичких снага.

Маја 1942. године НОВЈ добија “партизанску авијација”, Ваздухопловно одељење Врховног штаба, а 1943. године Прву ваздухопловну базу, која прикупља људство и шаље на школовање у иностранство. Крајем 1944. године на ослобођеној територији Југославије било је више од 50 аеродорма и 140 терена за прихват савезничке авијације. Од југословенских ваздухопловаца у РАФ-у на Блиском Истоку и из јединица НОВЈ, формиран је 22. априла 1944. године 352. (Yугослав) сквадрон или Прва ескадрила НОВЈ, а 1. јула исте године 351. (Yугослав) сквадрон или Друга ескадрила НОВЈ (извршиле су 591 борбени задатак - 2.201 авијацијско полетање. У ослобођеном Београду, 29. октобра 1944. формиран је Штаб Ваздухопловства НОВЈ. Крајем 1944. формиране су јуришна и ловачка ваздухопловна дивизија са одговарајућим позадинским саставима, око 5.500 људи и 250 авиона типа Ил-2 и Јак (три ловачка и три јуришна авијацијска пука, шест батаљона аеродромских служби и пратеће ваздухопловнотехничке јединице, извршиле су 1.445 борбених летова). У пролеће 1945. Ваздухопловство Југословенске армије има: команду у Земуну; четири авио-дивизија; транспортни авио-пук; четири ваздухопловне обласне команде са 16 команди аеродрома, позадинске јединице, установе, ваздухопловне војне школе, Ваздухопловно-опитни центар. Почиње обнова ваздухопловне индустрије и инфраструктуре.

Југословенско ратно ваздухопловство (ЈРВ) установљено 1947, а 1949. године, имало је: шест ваздухопловних дивизија и неколико авијацијска пукова. Развијена је метеореолошка и служба контроле летења. Почиње производња домаћих борбених клипних авиона. Набављени су клипни и млазни борбени ваздухоплова из САД и Велике Британије. ЈРВ 1955. године има два ваздухопловна корпуса, шест ваздухопловних дивизија, 19 пукова борбене и помоћне авијације, и четири школска пука. Обављена је реорганизација војног школства. Команде и јединице Ратног ваздухопловства обједињене су 27. јула 1959. године са противваздушном одбраном територије у јединствен вид војске - Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана (РВ и ПВО).

У РВ и ПВО је половином 1960. било 20 авијацијских пукова - 67 ескадрила. У оперативним и школским јединицама авијације било је око 700 ваздухоплова и око 1.000 пилота. Почетком седемадесетих година у РВ и ПВО је било око 600 ваздухоплова, 320 млазних, и 1.018 пилота. Крајем седамдесетих било је 39 ескадрила, 770 ваздухоплова и 1.048 пилота. Од 1975. до 1985. смањује се број људи, врши техничка модернизација и усавршавање организације и формације. Реорганизацијом војног школства 1985, ваздухопловне школе и установе груписане су по функционалној сродности.

Ваздухопловно-технички институ (ВТИ) пројектује, а ваздухопловна индустрија почиње производњу домаћих млазних авиона. Прототип авиона “Галеб-2” полетео је 1961, јуришник “Јастреб” 1965, двомоторни извиђач и ловац-бомбардер “Орао” 1974, “Галеб-4” 1978. године. У фабрици “Утва” урађена је серија авиона за основну обуку “Утва-75”. Круна процеса техничко-технолошке модернизације РВ и ПВО виђена је у пројекту домаћег вишенаменског суперсоничног авиона (YУ - суперсоник), који је претпостављао усвајање и примену најсавременијих научно-техничких достигнућа и технологија, чиме би се створили услови за подизање техничко-технолошког нивоа земље, запошљавање производних капацитета и већи степен независности у опремању. То је требао бти најкомплекснији финални производ домаће науке и индустрије и “замајац” техничко-технолошког развоја, са преко 180 нових технологија и материјала обезбедио би генерацијски скок у електроници, информатици, биотехници и медицинско-биолошким наукама. Но, економска и друштвена криза, и распад СФРЈ, “гурнуо” је тај програм у “запећак”.

Почетак југословенске кризе и њена кулминација 1991/92. године условили су битне промене у организацији и формацији РВ и ПВО. Сецесијом југословенских република, променила се геостратегијска ситуација и окружење, настао је период искушења и великих проблема. вишеструко су смањена издвајања за развој ваздухопловства и прекинут је период динамичког и плодног развоја. дошло је стагнације научно-теоријског рада, одлива кадра и запуштања капацитета ваздухопловне индустрије. Заустављен је процес модернизације и започет је период дугогодишње кризе. Ипак, у сложеним условима РВ и ПВО је сачувало целовитост и оперативну способност. Са територија отцепљених република повучене су све команде, јединице, установе, вазухоплови и ваздухоплово-техничка средства. У насталом грађанском рату јединице РВ и ПВО биле су ангажоване на заштити угроженог цивилног становништва, одбрани изаштити блокираних објеката и опкољених јединица, које су угрожавали сецесионистички паравојни састави.

Након проглашења Савезне Републике Југославије 1992. године извршена је реорганизација РВ и ПВО укидањем досадашњих ваздухопловних корпуса некадашње ЈНА и формирањем јединственог ваздухопловног корпуса, сада Војске Југославије. Од 1992. године постепено се укидају или се гасе ваздухопловне војне школе, академије и институту улазе у састав интервидовских војних школа и установа (ВТИ, ВМА) да би престале да постоје као самосталне ваздухопловне институције. И поред изразите кризе, неки програми ваздухопловне индустрије оживљавају 1994. године, извршене су модификације авиона супер-галеб у Г-4М, фабрика “Утва” је почела производњу ултралаког авиона, и наставила развој програма клипног авиона “Ласта”. Наши ваздухопловци учествују 1996. године на међународној ваздухопловној изложби у Авијану (Италија) где су задивили ширу и стручну јавност својим летачким умећем. Наредних година, међународни аеоромитинзи на аеродрому Батајница показали су виталност југословенског ваздухопловства. У октобру 1997. године акро-група «Летеће звезде» учествује на аеромитингу у Бугарској а затим и у Чешкој.

Међутим, након вишегодишњег непрекидног подгрејавања и ескалације кризе на територији Косова и Метохије и вишемесечних претњи западних сила, 24. марта 1999. године НАТО је синхронизованим ударима авијације и крстарећих пројектила извршио агресију на СР Југославију. Однос снага био је изузетно неповољан за СР Југославију јер је у агресији непосредно учествовало 10 држава НАТО-а са огромним војним потенцијалом. Поред њих, у агресији су биле укључене и све остале чланице НАТО-а као и суседне државе. Југославија је дочекала агресију само са једном ескадрилом савремених авиона МиГ-29 а сва остала ваздухопловна техника је била једну или две, па и три генерације старија од борбене технике агресора. На почетку агресије ангажовано је 400 ваздухоплова а при крају рата тај број је износио преко 1.200 авиона и хеликоптера. Према различитим изворима, извршено је око 26.000 полетања авијације НАТО-а. Првих дана рата на мети агресора били су објекти РВ и ПВО по којима је током агресије дејствовано преко 500 пута, на око 300 локација. Свих 78 дана агресије, припадници РВ и ПВО, као први ешалон одбране, часно су се борили против технолошко, економско и војно далеко надмоћнијег непријатеља. Њихово херојско држање од почетка до последњег часа агресије било је снажан чинилац одбране земље. Укупно, погинуо је 41 припадник РВ и ПВО, међу њима три пилота у борбеним авионима: мајор Зоран Радосављевић, потпуковник Живота Ђурић и пуковник Миленко Павловић. Својим херојски делом прикључили су се вечном строју ваздухопловаца који лети небом отаџбине као света стража са Михајлом Петровићем на челу, првим витезом из давне 1913. године. Године у деценији која је уследила након НАТО-а агресије није донела брз бољитак за југословенске ваздухопловце који су се и даље суочавали са изразитим економским проблемима и немогућношћу набавке нових ваздухоплова и ваздухопловно-техничке опреме. Додатни проблем ваздухопловству уследио је маја 2006. године распадом Државне заједнице Србија и Црна Гора и поновном предислокацијом ваздухопловне техника из Црне Горе у Србију. Тиме је ваздухопловство, сада самосталне државе Републике Србије, поново добило префикс «српско», након више од половине једног века.

На почетку 21. века српско ваздухопловство има капацитете, људски потенцијал, искуство и знање. Спремно је да учини нове искораке. Колики ће они бити зависи од материјалних могућности и спремности да се у њега улаже. Потребно је подсетити, да смо једна од 15 земаља које су имале војно ваздухопловство и међу првих пет које су га употребљавале у рату. Некадашња Југославија имала је сопствене војне ваздухопловне и пилотске школе и академије у којима је школовано више од 10.000 летача. У богатој ваздухопловној традицији, дугој читав један век, поред осталог, експериментално и оперативно развијено је више од 100 типова разних ваздухоплова, од којих је 30 било у оперативној употреби, а произведено је више од 4.700 разних ваздухоплова, као и велика количина различите опреме и наоружања.

Данас, у новим условима Ваздухопловство и ПВО Војске Србије, на богатој традицији и чврстим коренима утемељеним пре стотину и више година, захваљујући знању, упорности и одлучности својих припадника, чини огромне напоре да изврши свој свети задатак - чување и одбрану неба отаџбине Србије. 


Текст преузет са сајта "Аеромитинг Батајница 2012" 

Снимци припрема српских пилота за аеромитинг "Батајница 2012" 



Популарни постови