*ЧАЈЕТИНА
Чајетина (лат. Chaetinus, грч. Kajetanius, енг. Chayton City) је варош у подножју планине Златибор, која представља и административни центар истоимене општине у југозападној Србији.
Сматра се да је овај простор био насељен још у периоду старог каменог доба, али је сачувано веома мало материјалних доказа из тог времена, тако да Чајетина никада није имала археолошки потенцијал попут, нпр. Лепенског вира. У средњем веку, становници овог подручја били су претежно припадници илирских племена. Њихов значај на овом простору у великој мери опада доласком народа који је себе називао Чајетима. Овај народ доселио се на Балкан у IV веку нове ере, са подручја Кавказа, а планински предео Златибора и уопште читаве регије Старог Влаха, подсетио их је на прапостојбину, тако да су одлучили да се овде трајно настане. Развијали су своја насеља претежно у брдским крајевима, док су се у самом подножју Златибора, настанили поглавари свих родовских заједница.
Доласком Срба на простор Старог Влаха, Чајети испрва бивају константно изложени њиховим нападима, али временом, два народа почињу да живе у хармонији. Привучени културном супериорношћу Срба, Чајети полако преузимају њихове обичаје, језик, писмо, па и веру, тако да се временом скоро у потпуности утапају у српски етнички корпус. С друге стране, Срби овог подручја су од Чајета преузели неколико њима дотад непознатих тековина. Нпр. научили су како се суши месо, и од тога временом развили национални производ звани “пршута”. Такође, преузели су и обред "челичења ракијом", који се састојао у томе да човек нашта срца попије понеку чашицу овог напитка. Овај начин очувања здравог живота проширио се са Златибораца на остатак српске заједнице, тако да се и данас, у свим крајевима Србије, лековито дејство ракије не доводи у питање. У знак поштовања према пријатељском народу, са којим су делили животни простор, Срби су насеље у подножју планине Златибор назвали “Чајетина”.
Даљи развој овог места, у великој мери се огледао у положају средњовековне српске државе. Највећи процват, Чајетина доживљава у време владавине цара Душана, у XIV веку, када чувени владар, очаран лепотом овог краја, у Чајетини поставља севастокатора Прокопија, и наређује му да од ње направи нову српску престоницу. Међутим, временом се Душан ипак окренуо ка Цариграду, а каснијим доласком Турака на Балкан, Чајетина доживљава судбину многих других српских градова тог доба. Велики део становништва се исељава на север, тако да насеље бива обновљено тек у XIX веку, доласком значајног броја Срба са подручја Херцеговине. Као градић у поновном налету, Чајетина је одиграла веома битну улогу у српској борби за ослобођење од Турака и стицање независности 1878. године.
У XX веку, Чајетина добија статус варошице, а осим пршуте, главни извозни производ овог краја постаје- ФУДБАЛ. Велики број фудбалера са овог простора наступао је за светски познате клубове (B93, Спартак Владивосток, Чикаго Фајер, Јокохама Маринос), представивши тако Чајетину у свету на најбољи могући начин. И данас, ова мала варош је легло мајстора најважније споредне ствари на свету, а први међу једнакима су: Ђорђе Жиловић, Марко Сапун, Иван Јанковић, Бојан Ћировић и многи други. JOGA BONITO!!!!
* (С обзиром на чињеницу да се јурисдикција града Београда протеже на пола Шумадије, ако бисмо кренули мало западније, вероватно би се испоставило да смо и ми, Чајетинци, у ствари грађани Београда, само тога још увек нисмо свесни)
Чајетина (лат. Chaetinus, грч. Kajetanius, енг. Chayton City) је варош у подножју планине Златибор, која представља и административни центар истоимене општине у југозападној Србији.
Сматра се да је овај простор био насељен још у периоду старог каменог доба, али је сачувано веома мало материјалних доказа из тог времена, тако да Чајетина никада није имала археолошки потенцијал попут, нпр. Лепенског вира. У средњем веку, становници овог подручја били су претежно припадници илирских племена. Њихов значај на овом простору у великој мери опада доласком народа који је себе називао Чајетима. Овај народ доселио се на Балкан у IV веку нове ере, са подручја Кавказа, а планински предео Златибора и уопште читаве регије Старог Влаха, подсетио их је на прапостојбину, тако да су одлучили да се овде трајно настане. Развијали су своја насеља претежно у брдским крајевима, док су се у самом подножју Златибора, настанили поглавари свих родовских заједница.
Доласком Срба на простор Старог Влаха, Чајети испрва бивају константно изложени њиховим нападима, али временом, два народа почињу да живе у хармонији. Привучени културном супериорношћу Срба, Чајети полако преузимају њихове обичаје, језик, писмо, па и веру, тако да се временом скоро у потпуности утапају у српски етнички корпус. С друге стране, Срби овог подручја су од Чајета преузели неколико њима дотад непознатих тековина. Нпр. научили су како се суши месо, и од тога временом развили национални производ звани “пршута”. Такође, преузели су и обред "челичења ракијом", који се састојао у томе да човек нашта срца попије понеку чашицу овог напитка. Овај начин очувања здравог живота проширио се са Златибораца на остатак српске заједнице, тако да се и данас, у свим крајевима Србије, лековито дејство ракије не доводи у питање. У знак поштовања према пријатељском народу, са којим су делили животни простор, Срби су насеље у подножју планине Златибор назвали “Чајетина”.
Даљи развој овог места, у великој мери се огледао у положају средњовековне српске државе. Највећи процват, Чајетина доживљава у време владавине цара Душана, у XIV веку, када чувени владар, очаран лепотом овог краја, у Чајетини поставља севастокатора Прокопија, и наређује му да од ње направи нову српску престоницу. Међутим, временом се Душан ипак окренуо ка Цариграду, а каснијим доласком Турака на Балкан, Чајетина доживљава судбину многих других српских градова тог доба. Велики део становништва се исељава на север, тако да насеље бива обновљено тек у XIX веку, доласком значајног броја Срба са подручја Херцеговине. Као градић у поновном налету, Чајетина је одиграла веома битну улогу у српској борби за ослобођење од Турака и стицање независности 1878. године.
У XX веку, Чајетина добија статус варошице, а осим пршуте, главни извозни производ овог краја постаје- ФУДБАЛ. Велики број фудбалера са овог простора наступао је за светски познате клубове (B93, Спартак Владивосток, Чикаго Фајер, Јокохама Маринос), представивши тако Чајетину у свету на најбољи могући начин. И данас, ова мала варош је легло мајстора најважније споредне ствари на свету, а први међу једнакима су: Ђорђе Жиловић, Марко Сапун, Иван Јанковић, Бојан Ћировић и многи други. JOGA BONITO!!!!
* (С обзиром на чињеницу да се јурисдикција града Београда протеже на пола Шумадије, ако бисмо кренули мало западније, вероватно би се испоставило да смо и ми, Чајетинци, у ствари грађани Београда, само тога још увек нисмо свесни)
Иван Јанковић
