У суштини слика и прилика наказног ментатилета народа ових простора...
У периоду који се у данашње време малтене једногласно описује као златно доба југословенске економије, период највећег личног благостања, са којим се данас поредимо када желимо себи да покажемо колико нам је мања индустријска производња, дуг већи, колико нам је здравствени и образовни систем обезвређен и колико смо као грађани у сваком смислу понижени и обезвређени дешава се следеће...
Глава фамилије, Гига Моравац је у почетку нижи директор док касније постаје генерални директор реномираног предузећа, супруга Ема професор латинског у средњој школи, син Саша "Гузо" први радни дан постаје директор у фирми, ћерка Виолета постаје призната глумица удата за доктора Лукшића исто тако запосленог, док најмлађи син Слободан покушава да развије приватни бизнис...
Ту још треба додати чињеницу да фамилија живи у салонском стану у Београду, а приде су Гигина сестра и Емилијин ујко фамилији оставили и за оно време баснословно богатство...
Још само целој причи треба додати филмски одељак у коме Гига Попадић женски део свог радом исцрпљеног колектива за 8. март води у шопинг у Солун, где те исте раднице своје "бедне плате" арче по кафанама на певаче а остатак троше на злато, бунде, и робу широке потрошње...
Оно што би сваког иоле нормалног човека пренеразило јесте чињеница да током те целе четири године првог приказивања серије у малопре наведеном периоду од 1987-1991, између свог тог преједања, локања, трошења огромних сума на локалне певаљке и шалтерске раднице, скупоцене поклоне и гала весеља уз обиље ића и пића, скупоцена путовања и ручкове и вечере по ресторанима итд...Та тада просечна српска породица све четри сезоне емитовања у паузама малопре наведених радњи троши у свеопштој кукњави о немаштини, беспарици, неправди, непотизму итд...
Срећом по некој Божијој правди, само неколико дана након емитовања последње епизоде серије 16. јуна 1991. тадашња СР Словенија и СР Хрватска једнострано су прогласиле независност од тадашње СФР Југославије и све оно што се касније десило као што су опште погибије, разарања, санкције, бомбардовања, инвазија примитивизма и шунда, криминал и све ове јаде што су нас снашли, посматрам као дефинитиван доказ постојања Бога, јер за онакву незахвалну багру какви смо били а какви смо данас још гори никаква небеска казна није довољна.
Дарко Крчмар
