Prognoze se nisu ostvarile, nije
padala čuvena londonska kiša na dan otvaranja OI 2012.. Verovatno jedine igre
koje ne bi bile pokvarene kišom i maglom su ove, to bi bilo tako engleski i
uklapalo bi se u viziju Denija Bojla, filmskog reditelja koji je zamislio celu
priču otvaranja. I koji je Irac, dakle nije Englez, ali može biti Britanac ,po
potrebi. Ostrvljani i dalje imaju taj dvojni identitet, kojeg su se bivši
Jugosloveni rešili u korist sopstvene nezavisnosti. Nezavisnosti u odnosu na
druge republike SFRJ, ali ne i na multinacionalne organizacije, poslovne i
druge prirode.
Svečana otvaranja su obično prilično
dosadna, ne mnogo drugačija od sletova bivše nam države: neki omladinci u
živopisnim bojama skakuću tamo-amo i obično nam ništa nije jasno bez uputstava
TV komentatora (ili Aleksandra Berčeka u filmu 'Majstori, majstori'). Ali
tehnologija 21. Veka je donela nove mogućnosti , te se tako jedna velika pauza
za toalet pred defile svetskih (pa i naših među njima) sportista pretvorila u
zanimljiv program. Grci su to odlično uradili za OI 2004., a Kinezi u Pekingu
2008. Doveli do savršenstva. Britancima je lestvica podignuta visoko, atletskim
rečnikom rečeno. Ali se oni nisu trudili da je preskoče, već obore na svoj način. Nisu mogli da se takmiče
sa tradicijom i mitologijom Grčke, niti sa istorijom Kine, koja grabi ka mestu
prve ekonomije sveta, pa su rešili da krenu drugim putem i podsete nas kako su
uticali na sliku modernog sveta.
Otkako je Indija proglasila nezavisnost i
time ostavila britansku krunu bez njenog najsjajnijeg dragulja, Britancima je
postalo jasno da više nisu najmoćnija država na planeti. Pošto više nisu ni
najveća vojna ni trgovačka sila na svetu, čvrsto su prigrabili istoriju,
tradiciju, kulturu i jezik kao svoj kapital.
Nemci imaju Getea i Šilera, braću Grim,
Dizela, BMW, Mercedes, ali i Hitlera, pa i sedamdeset godina posle II sv. Rata
njihov hronološki scenario za otvaranje OI bi imao tu rupu u vremenu. Francuzi
imaju Molijera i Voltera, 'Malog princa', Koko Šanel i visoku modu, ali i
francuski jezik, koji je odavno izgubio primat nad engleskim, ključnim jezikom
pop-kulture. Englezi su izgubili primat u svetskoj politici od SAD, svoje bivše
kolonije, ali su maksimalno iskoristili činjenicu da govore istim jezikom. Engleski je poslužio kao Arijadnina nit
mnogim Britancima koji su sreću potražili u Holivudu, od Kerija Granta i
Dejvida Nivena, preko Džejmsa Bonda u tumačenju Šona Konerija i Rodžera Mura,
do Hjua Lorija kao doktora Hausa. Nema
simpatičnijeg holivudskog pozitivca od smušenog engleskog profesora,
niti idealnijeg negativca od bivšeg studenta Oksforda i Kembridža (ovo potonje
je najbolje iskusio Brus Vilis kao Džon Meklejn u 'Umri muški', boreći se
protiv Alana Rikmana i Džeremija Ajronsa). Amerika je stvorila pop-mašinu,
Britanija joj je davala šmek.
To je možda najjasnije na primeru rokenrola,
koji bi ko zna kako završio početkom šezdesetih, da nije došlo do britanske
invazije: Beatles, Rolling Stones, Kinks, svi su oni počeli kao kao oduševljeni
imitatori novotarija sa druge strane okeana, ali su ubrzo počeli da stvaraju
svoj stil. Od dolaska Beatles u Ameriku i koncerta na stadionu Shea u Njujroku,
Britanci daju pečat skoro svakom novom pravcuu popularnoj muzici. Crni muzičari
sa Juga i iz Čikaga sviraju bluz, ali ga Stones i Klepton popularišu; Džimi
Hendriks možda prvi svira heavy metal, ali Black Sabbath i Iron Maiden od njega
stvaraju žanr; Iggy Pop i Ramones sviraju pank, ali on postaje bitan tek kada
ga Sex Pistols, Malkolm Meklaren i Vivijen Vestvud pretvore u diverziju.
Kraftwerk su možda izmislili tehno, to su shvatili u Detroitu, ali tek u
Londonu i Mančesteru se pojavio na listama pop-muzike i stvorio novi oblik
supkulture – clubbing.
Pop muzika je pravljena za engleski jezik, to su
Šveđani iz ABBA shvatili, otuda i njihov, kao i uspeh njihovih zemljaka iz
Roxette i The Cardigans. Tu nema mesta za Francuze, ponosne na svoj jezik i još
uvek u blagoj zavadi sa komšijama preko Lamanša. Retki su izuzeci poput Daft
punk ili Air koji su pronašli svoje mesto u pop-muzici zahvaljujući mimikriji i
razbijanju strukture klasičnih pop pesama koju je donela elektronska
revolucija. Ali Francuzi i ostali ne mogu da se sakriju u Holivudu, moraju da
progovore u zvučnim filmovima. A kada progovore, ostaju im uloge Francuza, bez
obzira čime se bave, moraju da imaju akcenat i baget pod miškom. Što je ipak
bolje od slučaja Šerbedžije, koji glumi Ruse, Srbe, Slovake, Istočnoevropljane
koje je lako prepoznati po lošem engleskom i još goroj higijeni.
Britanci (taj politički korektan naziv za
Engleze, Škote,(severne) Irce i Velšane, koje sve zajedno širom sveta obično
zovu - Englezi) su uspeli čak i od svog
načina života da naprave brend. Ko još ne zna za engleskog džentlmena koji
nikada ne gubi nerve, uvek u smokingu i sa (polu)cilindrom, čak i usred afričke
džungle, pije svoj čaj u pet, i pošteno igra (fair play) svoju partiju kriketa,
poloa ili ragbija. Čak i Ostrvljani koji piju pivo, lako gube nerve, vole
fudbal (čija je kolevka Engleska), ali ne i fair play, navijači u dresovima i
Fred Perry polo majicama, skinhedsi i huligani, postaju deo engleskog pejzaža.
Oksfordski i kokni engleski, uzdržana lejdi koja možda popije čašicu šerija za
Božić i Bridžet Džouns i njene stvarne zemljakinje koje se opijaju po pabovima
i klubovima, pripadnik više klase sa Vest Enda i 'Cockney Reject' sa čirokanom,
svi zajedno se nekako uguraju u mini-moris sa britanskom zastavom, koji vozi
mister Bin pored Bakingemske palate, Big Bena, ali i London Eye, graditeljske
ikone Londona za 21. vek, i naravno duž Temze. A na Temzi Dejvid Bekam jahtom
jezdi da donese baklju. I svi zajedno hitaju ka Olimpijskom stadionu, svako da
zauzme svoje mesto u velikom mozaiku pop-kulture zvanom Velika Britanija.Zato
Bojlu i nije bio problem da napravi šou, svi sastojci su bili tu, trebao je
samo dobar istoričar (umetnosti i pop-kulture) da ih poređa i izabere najbolje.
Zato je veče i počelo sa Šekspirom i Kenetom
Branom, nastavilo se industrijskom revolucijom, a završilo pop-kulturom. Ima li
boljeg čarobnjaka od Harija Potera, groznijeg pirata od kapetana Kuke, boljeg
sportskog filma od 'Vatrenih kočija'? čak se našlo mesta i za Sex pistols,
istina ne za 'Anarchy in Uk' ili svojevremeno zabranjivanu 'God Save the
Queen', ali zato je umetnuta 'Pretty vacant'. Jer, pretty je uvek lepo, čak i
kad je vacant, to jest isprazno. Teško je setiti se nekog buntovnika koga na
kraju nije prigrlila majčinska ruka britanske krune. Pol Makartni, Mik Džeger,
Vivijen Vestvud su neki od onih koji su bili (ili samo tako izgledali)
buntovnici protiv sistema, da bi na kraju primili kraljevsku milost u vidu
titule viteza ili dame Britanske imperije.
Tako da i nije iznenađenje što je kraljica
Elizabeta učestvovala u skeču sa aktuelnim Bondom, Denijelom Krejgom, kada su
njihovi dubleri iskočili iz helikoptera na Olimpijski stadion, sa padobranima u
bojama britanske zastave. Prizor koji greje srca, svakog Britanca, bio on princ
Vilijam ili Del Boj iz Pekama. Taj osećaj zajedništva kroz slike pop-kulture
cementira odnose u britanskom društvu više od političkih deklaracija, i podseća
i Britance i ostatak sveta šta je Britanija i čime je zadužila čovečanstvo.
Britanija više ne vlada morskim talasima,
kao u staroj himni, ali utiče na elektromagnetne talase i sliku koja se njima
prenosi putem masovnih medija. Samim tim i na naše moždane talase. U toj meri
da se nećemo iznenaditi ako se pojave vanzemaljci, ali ćemo biti razočarani ako
ne progovore engleski više klase, dok nas budu istrebljivali svojim laserskim
zracima.
Dejan Vasić
